С' планинарима кренух на пут ка Македонији, Охриду и планинском врху Кајмакчалан. Земљу коју сам до сада имао прилику видети само кроз прозор возила или током посета разним бензинским пумпама дуж аутопута, на крају сам мало боље упознао.
Као и у свим другим банана република, створеним на брзу руку, више вољом страних сила него ли борбом сопственог народа, тако се и у овој јавила тежња да оправда сав бесмисао свога постојања кроз прекомерно истицање сопственог идентитета и културноисторијског значаја. Тако вам се може догодити као и мени што је, да при уласку у ову земљу на граници проведете више времена него што би вам било потребно да се кроз њу превезете с краја на крај. Тако су људи који су одлазили у Грчку на граници провели 3 сата, а у проласку кроз Македонију можда око 2 - 2,5 сата. Предпостављам да су желели да оставе утисак и да путујућем свету покажу да ето и они постоје на политичкој карти и да ето и они имају своју државу. И наравно као и увек, јави се онај ужасан осећај кад прелазите границе нечега што су вам дедови ослобађали а ви изгубили без било какве борбе да то сачувате.
За оне који никада нису путовали изван граница своје земље и који Македонију доживљавају као домовину трансвестита Бокија 13 и покојног Тодора Проеског, морам да кажем да није све тако црно и да Македонија има још много тога другог да понуди путницима који у њу долазе. Прво што она нуди јесте природа каква се ретко виђа. Велики број врхова преко 2000 метара омогућавају планинарење и све сличне активности у природи. Шара, Пелистер или Галичица само су неке од најлепших планина ове земље. Охридско, Преспанско и Дојиранско језеро, реке Вардар и Црни Дрим... Све ово не налази се ни близу аутопута ка Грчкој тако да се не може јасни ни видети без неког већег скретања у лево или у десно... Чега још овде лепог има... Лепо је наравно и то што не можете да промашите квалитетан оброк не морате да се распитујете около и завирујете по интернету, јер је свуда где год да одете на храну, све како треба. Што је још лепше у овој земљи не морате да једете по киосцима како би сте уштедели на храни. Цене једног културног оброка су сасвим приступачне. Храна је мање или више као и код нас. Ако сте се некада питали како изгледа оно што зову '' Тавче на гравче '' нећете се много изненадити. У дословном преводу са Македонског наречија ово значи '' Пасуљ у шерпи ''. За туристичке потребе служи се у земљаним посудама како би се избегла баналност самог јела, а туристи пружио осећај да то ипак није само обичан пасуљ. Углавном се можете хранити рибом, бурецима и роштиљем... Што се њиховог осећаја за туризам тиче могу вам рећи да га имају и ако понекад изгубе меру... Можда је ово један од најспособнијих народа балкана по овом питању. Не вуку вас за рукав, не увлаче вам се као Грци или Турци, не претерују са ценама и ако су свесни да туристи ипак имају неког новца који би могли да потроше. Паметни су. Желе да се максимално опустите и кренете у сумануту потрошњу охрабрени повољним ценама. Понашају се према туристима сасвим нормално и природно. Примају евре као и своје паре, такође и динаре понегде... Како је ово један од важнијих аспеката сваког путовања морам бескрајно да похвалим њихов смисао за туризам. Знају Српски и не праве се да га не знају као Бугари или Словенци што раде кад одемо тамо... Једнино што воле јесте да у недостатку реалних туристичких вредности понешто и измисле или сасвим претерају. Може вам се рецимо догодити да овде, онде угледате споменик Александру Македонском, највећем Македонцу икада рођеном. Ако би ово узели за озбиљно онда би Македонски народ такође морао постојати у оно доба... Међутим пописи становништва нису забележили постојање Македонског народа све до пописа обављеног 1951 године. Оволики дисконтинуитет у свом историјском постојању вероватно нису у стању да објасне. Слична туристичка хипербола дочекаће вас и на Биљаниним изворима, локалитету познатом из песме о Биљани која је овде прала веш. Ради се о водотоку каналисаном у неколико бетонских језера око којих се формирала и развила једна већа кафана или боље да кажем ресторан.
Град Охрид. Једно 65 000 људи разбацаних по граду без неког урбанистичког плана и реда. Гомила узаних уличица у старом делу града и гомила сличних њима у новом деу града. Куће набацане како се коме свидело. Можда их је већ и превише али они ипак настављају да их граде. Собе за спавање можете наћи свуда сем у солитерима. Ко год има празну постељу издаће вам је за неке паре. Од 7 евра па навише... Клима је овде осим лети када влада пријатна свежина углавном непријатна за живот и боравак. 600 метара изнад нивоа мора и близина планине Галичице али и других њој по висини сличних гарантује вам обилне падавине и не баш топло време... Хвале се они наравно да зими нема снега због близине Охридског језера које функционише као терморегулатор, као и да температура зими не пада испод 5 степени али кога је брига... Ко још жели да зими иде у Македонију... Лети не прелази 30 па је лети и најбоље отићи тамо. Град као и сваки такав преплављен туристима нема никаквог посебног духа или шарма какав се рецимо осећа у градовима попут Мајданпека или Северне Косовске Митровице.
Има ту још неколико локација у близини као што су Струга у којој нисам био или Битољ где јесам био у центру на једно пола сата. Они тамо у строгом центру града имају мањи забавни парк вашарског типа. Такође ту је и градски парк клозетског типа. Он је потпуно не осветљен па сви одлазе тамо ради нужде. У близини су још и '' Залив на Коските '' мозеј риболова смештен у сојеницама, као и манастир Св Наум у коме је боравио Свети Николај Велимировић. Манастир и његова околина претворени су у сувенирски тржни центар.
За оне који никада нису путовали изван граница своје земље и који Македонију доживљавају као домовину трансвестита Бокија 13 и покојног Тодора Проеског, морам да кажем да није све тако црно и да Македонија има још много тога другог да понуди путницима који у њу долазе. Прво што она нуди јесте природа каква се ретко виђа. Велики број врхова преко 2000 метара омогућавају планинарење и све сличне активности у природи. Шара, Пелистер или Галичица само су неке од најлепших планина ове земље. Охридско, Преспанско и Дојиранско језеро, реке Вардар и Црни Дрим... Све ово не налази се ни близу аутопута ка Грчкој тако да се не може јасни ни видети без неког већег скретања у лево или у десно... Чега још овде лепог има... Лепо је наравно и то што не можете да промашите квалитетан оброк не морате да се распитујете около и завирујете по интернету, јер је свуда где год да одете на храну, све како треба. Што је још лепше у овој земљи не морате да једете по киосцима како би сте уштедели на храни. Цене једног културног оброка су сасвим приступачне. Храна је мање или више као и код нас. Ако сте се некада питали како изгледа оно што зову '' Тавче на гравче '' нећете се много изненадити. У дословном преводу са Македонског наречија ово значи '' Пасуљ у шерпи ''. За туристичке потребе служи се у земљаним посудама како би се избегла баналност самог јела, а туристи пружио осећај да то ипак није само обичан пасуљ. Углавном се можете хранити рибом, бурецима и роштиљем... Што се њиховог осећаја за туризам тиче могу вам рећи да га имају и ако понекад изгубе меру... Можда је ово један од најспособнијих народа балкана по овом питању. Не вуку вас за рукав, не увлаче вам се као Грци или Турци, не претерују са ценама и ако су свесни да туристи ипак имају неког новца који би могли да потроше. Паметни су. Желе да се максимално опустите и кренете у сумануту потрошњу охрабрени повољним ценама. Понашају се према туристима сасвим нормално и природно. Примају евре као и своје паре, такође и динаре понегде... Како је ово један од важнијих аспеката сваког путовања морам бескрајно да похвалим њихов смисао за туризам. Знају Српски и не праве се да га не знају као Бугари или Словенци што раде кад одемо тамо... Једнино што воле јесте да у недостатку реалних туристичких вредности понешто и измисле или сасвим претерају. Може вам се рецимо догодити да овде, онде угледате споменик Александру Македонском, највећем Македонцу икада рођеном. Ако би ово узели за озбиљно онда би Македонски народ такође морао постојати у оно доба... Међутим пописи становништва нису забележили постојање Македонског народа све до пописа обављеног 1951 године. Оволики дисконтинуитет у свом историјском постојању вероватно нису у стању да објасне. Слична туристичка хипербола дочекаће вас и на Биљаниним изворима, локалитету познатом из песме о Биљани која је овде прала веш. Ради се о водотоку каналисаном у неколико бетонских језера око којих се формирала и развила једна већа кафана или боље да кажем ресторан.
Има ту још неколико локација у близини као што су Струга у којој нисам био или Битољ где јесам био у центру на једно пола сата. Они тамо у строгом центру града имају мањи забавни парк вашарског типа. Такође ту је и градски парк клозетског типа. Он је потпуно не осветљен па сви одлазе тамо ради нужде. У близини су још и '' Залив на Коските '' мозеј риболова смештен у сојеницама, као и манастир Св Наум у коме је боравио Свети Николај Велимировић. Манастир и његова околина претворени су у сувенирски тржни центар.
Нема коментара:
Постави коментар