четвртак, 26. јул 2018.

Куршумлија



Ка и свако путовање и ово почиње са железницом или барем размишљањем о железници. Има ли пруге и возова до тамо где сам кренуо? Има пруге, има возова, само је ред вожње био такав да сам радије отишао аутобусом. Далеко је Куршумлија, изван прометних путних праваца, изван густо насељених делова Србије. Тамо још даље иза Куршумлије налази се онај мање занимљиви део Косова у који се ретко залази. Ово је за сада последња станица железничког и аутобуског превоза. Вожња коридором 10 протекла је мирно, како већ више од 5 месеци нисам пролазио овуда, пеизажи поред аутопута су поново постали занимљиви. Робна кућа ИКЕА, скретање за Младеновац, Мали Пожаревац, Стари Храст, ОМВ код Лапова... А са ваше леве стране, налазе се привлачна црвенокоса жена средњих година и дебели хипстер са слушалицама на глави који у себе трпа кикирики. Таман када је вожња постала досадна, скренули смо са аутопута нашли се на периферији Ћићевца, а недуго затим уследило је и панорамско разгледање Крушевца. Може се ићи и преко Ниша али ово је ипак занимљивија опција. Након што смо напустили Крушевац, ушли смо у пределе изузетних природних лепота као што су обронци слабо посећене планине Јастребац и мало познатог језера Ћелије, богатог рибом, космичким миром, бистром водом и сваким другим природним благом. Успут наилазимо и на неколико привлачних сеоских продавница са хладовином и добрим смештајним капацитетима испред. Таласасти рељеф пружа се јужно од Јастребца све до Блаца, мале варошице између Крушевца и Куршумлије. У Блацу вам је доста и оно што видите из аутобуса, можда ће некада бити прилике и за неко дуже задржавање али не данас и не сада. Већ сам 4 сата у аутобусу а возач који својим ликом и понашањем подсећа на Бобана Здравковића из млађи дана је одлучио да баш овде направи једну дужу паузу. Након још пола сата вожње стижемо у Куршумлију.


Овде ме је већ неко дуже време чекао Дамјан, који је због свог географског положаја у Алексинцу могао себи да дозволи да овде дође првим и мање више последњим јутарњим возом из Ниша, који иде у ове крајеве. Одмах по доласку на аутобуску отишло смо до железничке станице где смо се освежили и проборавили нако време као што је ред и као што умемо када се налазимо у другом или у свом граду. Лепа велика и запуштена зграда, неколико клупа на перону, неколико затравелих колосека а појавио се и један примерак дизелмоторног 711 воза.

    

Слдедећих неколико тренутака уживали смо у погледу на град са споменика палим борцима за комунизам. Око нас полупане стаклене и празне пластичне флаше. Спустили смо се у град и још неко време тумарали центром, посетили лоше уређени градски парк коме недостаје барем двадесетак клупица а затим немајући више идеја отишли на место радње – одржавања концерта. Школско двориште препуно шатора и ликова са гитарама. Где има котлића има и бајкера. Све остало у наставку вечери сводило се на сам наступ Забрањеног Пушења који је изазвао одушевљење, емотивне испаде и југоносталгију код једног дела присутних. Шта још рећи за крај. Чак и овде има оних кафића у низу, пет, шест комада нанизаних један за дугим, као да уопште има неке разлике у који ћеш сести, довољан би био само један али ето, има посла. 

Након уживања у миру и тишини железничке станице, упутили смо се назад у центар Куршумлије. Како тамо није било баш много тога, посетили смо железнички мост на реци Топлици а недуго затим и неколико самосталних трговинских радњи ради упознавања са културом и обичајима овог краја. Уз локалце то иде много боље него да смо отишли у музеј града или туристички инфо центар. Ускоро смо нашли водича Владу Вехабију који нам је показао краћи пут до манастира Св Николе, базена и још једне веома интересантне продавнице, где се такође може срести још интересантних личности. Након освежења овде и вечерњег Богослужења у манастиру, ноћни живот Куршумлије је могао да почне. Тонска проба бошњачког Забрањеног Пушења је одјекивала околним брдима док смо се пели ка светињи. Грмљавина музике је  престала тачно пред почетак вечерње службе тако да нисмо добили оно чему смо се потајно надали, није дошло до стапања Пишоње и Жуге са Православним црквеним појањем.


Слдедећих неколико тренутака уживали смо у погледу на град са споменика палим борцима за комунизам. Око нас полупане стаклене и празне пластичне флаше. Спустили смо се у град и још неко време тумарали центром, посетили лоше уређени градски парк коме недостаје барем двадесетак клупица а затим немајући више идеја отишли на место радње – одржавања концерта. Школско двориште препуно шатора и ликова са гитарама. Где има котлића има и бајкера. Све остало у наставку вечери сводило се на сам наступ Забрањеног Пушења који је изазвао одушевљење, емотивне испаде и југоносталгију код једног дела присутних. Шта још рећи за крај. Чак и овде има оних кафића у низу, пет, шест комада нанизаних један за дугим, као да уопште има неке разлике у који ћеш сести, довољан би био само један али ето, има посла. Кладионице су овде права реткост, у односу на њихов број у другим градовима
 

понедељак, 9. јул 2018.

Шид


Једно од места која се ређе обилазе јесте Шид. Ретко ко свраћа овамо без преке потребе. Место заиста не нуди много тога забавног али за праве истраживаче и пустолове има тога сасвим довољно за једно поподне. Овде се може стићи возом. Шид је последња станица пре границе тако да ако нисте понели пасош, не можете промашити.


Ово је мали погранични град, па као такав обилује различитим пограничним активностима. Приметно је присуство пограничне полиције која углавном беспослено луња по граду. Приметно је и присуство илегалних миграната који такође не знају шта са собом преко дана. На периферији града налазе се два мотела за курве и смутљивце из шире околине. Гомила теретних вагона, царински терминал и шлепери који пролазе градом. Са друге стране линије разграничења налази се Товарник, нешто мање и још бедније место од Шида. Тако да предпостављам да се сва забава одвија на нашој страни територије. Постоји и продавница са производима из Хрватске. Супермаркет '' Идеја '' осим Хрватске нуди и нашу робу

 

Постоји чак и некакав микрорељеф. Није све тако равно. Терен је благо заталасан. Криз град протиче река Шидина која извире негде на Фрушкој гори а улива се у саву. Тренутно слабији водостај па више личи на запуштени канал за наводњавање. Терен се благо спушта ка реци. Корито је уређено, постоји чак и некакво шеталиште, са поломљеним клупама и пропалом уличном расветом, делимично зарасло у шикару.


Сам град, заправо изгледа као село. Улице под правим углом, куће у низу, канали за одводњавање и клупице испред. Ову монотонију на појединим местима разбијају лепе ниске стамбене зграде. Ова мала социјалреалистичка насеља не налазе се само на једном месту, већ су разбацана по граду без неког реда. Примећујем да станари испред зграда лагерују веће количине огревног дрвета. Насеља су слабо опремљена продавницама и другим садржајима. У једном од њих сам чак нашао и малу цркву саграђену на ливадици испред зграде. Центар оваквог града обично је тамо где се секу две највеће улице. Тако је и одве. У центру се налази пијаца. Још неколико стамбених зграда, црква, општина, просторије владајуће странке, нешто што изгледа као тржни центар са пар локала у приземљу. Овога пута за разлику од већине Војвођанских места Католичка црква није у центру и није из Аустроугарског доба. Има неколико лепих и одржаваних паркова које изгледа слабо ко посећује. Постоји и нешто што би се могло назвати болницом или једноставно већим домом здравља. Постоји Словачки дом, као и припадајући верски објекат. На крају града налази се и зграда телевизије.


Од онога што би вероватно морали да посетите и због чега се мање више и долази овамо јесте галерија слика Саве Шумановића. Лепо уређен простор са чесмом у дворишту. Вода није лоша. Јефтина улазница, нема гужве, мир, тишина. Паркет шкрипи где год га притиснете. На зидовима слике равнице, сеоских шорова и града Париза. Осим тога ту је и велика збирка актова. Сава је успео да на једној слици наслика четири потпуно истоветне голе жене, само у различитим позама. Таквих групних актова има преко двадесет. Вреди посетити а можда ће вас неко и питати да ли сте билили, па је боље да будете. И онако овде нема нечег вреднијег пажње. На крају ако пожелите храну и пиће, тешко ћете пронаћи нешто да ваља. Људи овде једу по кућама јер је ово Срем. Туриста слабо има па је и понуда оскудна. Нисам видео ни пристојан ресторан брзе хране. Морао сам детаљно да преврнем град, и оно што сам нашао сакривено у кварту иза пијаце био је некакав италијански ресторан. Није обична пицерија већ прави италијански ресторан са италијанском музиком из звучника. Осим пице имају и она друга јела као што су паста, рижото, макароне и шпагете. Човек се баш потрудио. У оваквом месту такорећи рупетини, без готово било каквог туристичког потенцијала улагати толико енергије у ентеријер и амбијент то је стварно за похвалу. Порције су мале а киселу воду доноси у пластичним флашицама из неког супермаркета.


На железничкој су закључали тоалет, нема станичне биртије нити какве продавнице. Чесма не може да се одврне али зато капље. Ставиш флашу испод и чекаш. Услуга је спартанска. Возова има међународних. Недостаје можда неки погранични локални воз за краће посете или шопинг у законским оквирима. Кажу да наши тамо иду по храну а њихови долазе вамо по технику и дуван.