Вогањ

Отишао сам у Вогањ. Ја сам знао где сам кренуо али кондуктер на возу 2224 није био сасвим сигуран па је питао да провери да ли ја заиста намеравам да сиђем на железничкој станици Вогањ. И сишао сам. Ваљда ту нико није сишао годинама па је човеку било необично. Дакле сишао сам и закорачио у црвоточину у којој су простор и време постали релативни. У паралелном универзуму ја се налазим у Мађарској. На станици Вогањ, све ознаке су на Мађарском, ред вожње је на мађарском и урамљен је у чекаони. На њему знак Мађарских железница. Нема никаквих двојезичних натписа, нити било чега што би подсећало да сам макар у А.П. Војводини а камоли у Србији. Ово није нешто што би неко окачио тек онако, ово је неко узео алат и систематски све натписе окачио на Мађарском. Станица је лепа, има хладовине и веома је чиста и уредна и ако нема станичног особља. Из ове Мађарске црвоточине, дошао је да ме одведе мештанин Вогња. К.Б. Ја почињем да ходам, он вози бицикло и тако пешачимо сремском равницом неких 2км све до уласка у село...

Вогањ се налази око 5 км западно од Руме. Има око 2000 душа, с тим што њих још стотинак живи у Ерему, засеоку Вогња. Тако да ово село има и неку врсту викенд насеља. Село има и свој шумарак са животињама као и ловачко друштво које се брине о њиховом бројном стању. Село изгледа пристојно и лепо уређено. На центру се налази Вогањска кривина у којој људи обично уместо да скрену, једноставно наставе право. Тајна ове кривине је у томе што она није много крива па је људи обично не схватају озбиљно. У центру се налази једна оскудно снадбевена продавница са једном бедном клупицом за одмор и рекреацију. Има ту и других неизоставних објеката као што су здравствена станица, месна заједница, основна школа и Православна црква. Ту би се негде могла и завршити прича о Вогњу. Заправо она се могла завршити много раније, за времена Независне Државе Хрватске којој је некада припадао Вогањ. Причу о Вогњу наставио је један Немац, кога данас знамо само по надимку Рик и по добрим делима која је чинио за народ овога краја. Он је као нека врста управника овога краја подигао прве силосе и прве објекте прерађивачке индустрије. Бранио је животе својих сељака а често је говорио да су му они потребнији живи него мртви. Да се добро добрим враћа показала је и промисао свемогућег Господа који је овоме човеку добрим вратио када је и он сам био у невољи. Рикова жена је исцељење од болести вида доживела баш у Вогњу, на извору воде Свете Петке који је ту тада извирао. На овоме месту Немац Рик подигао је православни Храм посвећен управо Светој петки. Храм у грађевинском смислу није толико велики као што су велика дела његовог ктитора али је зато верујемо једини Православни Храм подигнут унутар окупационе зоне Независне Државе Хрватске. Па је као такав једнако велики и значајан као и многи други од њега већи а подигнути у миру и слободи. На спољашњем зиду налази се једна по изгледу необична икона која донекле одступа од наших стандардних православних какве смо навикли да виђамо у нашим храмовома. У међувермену, рат се завршио, Рик је отишао са својом војском и негде током повлачења био убијен. Остао је Вогањ али се данас ретко ко сећа и памти Рика. Причу смо сачували од заборава колико смо могли. Мој домаћин ми је испричао а ја вам је преносим. Могу вам пренети ово мало података али емоције и љубав мога домаћина дог ми прича историју села тешко је пренети.

На крају сам након једног класичног сремачког ручка завршио у локалном аутобусу за Руму, где намеравам да ухватим воз за Београд.

 Железничка станица Вогањ. Некада је махом служила за теретни саобраћај па се зато налази мало изван села. На одприлике 2км лаганог хода. 

 

Мала капела и извор чудотворне воде Св Петке. 

Вогањ - улаз у село и слика сеоског средишта и окупљалишта

Ораовица код Каблара

Изнад села Тучково у Овчарскокабларској клисури налази се врх Ораовица висок око 856 m. Један је од мање познатих и ређе пењаних врхова овога краја. За разлику од суседног каблара планина је знатно питомија и приступачнија. Скоро до самог врха могуће је изаћи Ладом Њивом или каквим другим теренским возилом типа Рено 4, Голф 2...

        Село Тучково налази се на око сат хода од Овчар Бање. Пратите магистралу ка Пожеги, слободно прођите поред кафане Мерак без заустављања и станите тек код следеће која је са десне стране пута ако идете из правца Чачка. Она је од мерака пуно лепша и није намењена камионџијама и аутопревозницима већ авантуристима и локалцима. Овде се можете освежити пре поласка на успон. Пут одавде до пред врх је макадамски / земљани и лагано се успиње дуж речне долине све до превоја у селу Врнчани одакле се враћате лагано уназад ка врху. Сам врх се налази у шуми и не пружа онај лепи поглед на околину, зато га ваљда ретко ко и пење. Али ипак, на путу до врха и са врха има сасвим лепих видиковаца. Када пожелите да сиђете одозго, имате два начина, може истим путем назад, а може и низастрану доста стрмијим путем, који ће вас опет вратити доле на магистралу. Леп врх за стицање кондиције, рекреацију и безбедно уживање у природи. Интересантно је да се овде не примећује смена вегетације са порастом надморске висине. На нешто нижој Равној Гори северно одавде, пеизаж изгледа знатно другачије, са више четинара па и ливада са ниском травом.

По силаску одавде ако вам остане времена, може се отићи у Овчар Бању коју ја много волим и радо јој се враћам. Јер вам Овчар Бања осим предивних пеисажа пружа све што вам живот пружа. Од фенси '' спа центра '' до угођаја испред драгстора. Од духовног мира манастира, па до адреналинских доживљаја на ферати у стенама Каблара.

Видео путопис са више слика и још додатних информација можете пронаћи у наставку... 

Утицај густине насељености на количину греха у свету

Густина насељености представља просечан број становника који живи на једном километру квадратном неке одређене територије. У науци се најчешће употребљава податак везан за густину насељености појединих држава али се по потреби може веома лако израчунати и за било коју другу територију. Густина насељености се израчинава тако што се број километара квадратних подели са бројем становника поменуте територије. Када је реч о државама света ова вредност варира од 2/km²  колико је забележено у Монголији или 8/km²  у Русији па све до 18000/km² колико има Монако или 7800/km² колико има Сингапур. Још и више од тога Највеће густине насељеноси достижу територије великих градова. Манила 43000/km², Бомбај 29000/km², Катманду 24000/ km². Колика је то гужва и шта ови бројеви заиста значе видећете тек када километре квадратне претворимо у метре. Тако добијамо да становник Маниле има на располагању свега 23 m². Док становник Монака има својих 55m².

         На густину насељености највећи утицај има неједнака расподела основних животних ресурса на планети. Живот без воде, земљишта, ваздуха и на ниским температурама једноставно није могућ. На планети су одувек постојали простори које нико није насељавао. Високи планински ланци, топле или хлдане пустиње као и простори вечитог снега и леда. Ово су били они основи ресурси који живот чине могућим али има и оних који живот чине лакшим и лепшим као што су камен, дрво, со, нафта, земни гас, близина мора, жива, платина, злато, електрична енергија, брзи интернет, кабловска телевизија, образовне установе, привлачна радна места, лепе жене, социјална помоћ и слично…

         Какве дакле везе има густина насељености са количином грехова које почини човек? За почетак би морали да дефинишемо шта је уопште грех. Грех је дакле свака активност човека која није Богу угодна. Она може бити почињена помишљу, речију или делом, свесно или несвесно у знању или у незнању. Његова количина се увећава чињењем греха а смањује се покајањем за почињени грех. Добра ствар код греха ако се то уопште може рећи јесте да грех не заузима простор који је већ пренатрпан људима, саобраћајницама, канцеларијама, становима, гаражама, тржним центрима, ауто отпадима, ђубретом, спортским теренима… Количину греха осећамо као присуство зла. Без обзира да ли грех чинимо или само покушавамо да га не чинимо. Чак и када то не желимо, борба за основне животне ресурсе чини да се и сами упуштамо у некакво отимање, гурање, мржење, подметање, сплеткарење или очајавање, завист, гнев, ако смо у том отимању остали без онога што смо желели. Страх да нам неко нешто не отме, напетост и стална борба ће оставити трага чак и на онима којима у овом свету сасвим добро иде. ‘’ Свет је овај, тиран тиранину, а камоли души благородној ‘’ реако је Владика Његош још у време када борба за опстанак није попримила размере какве има данас. У време Његошево на планети је живела и грешила само једна милијарда људи. 

         Веза између густине насељености и ескалације греха у свету је скоро па директна. Јер нема човека који је живео у свету а да није грешио. Дакле са математичке стране ствар је јасна. Повећањем густине насељености повећава се и количина греха. Параметар који остаје непромењив овде је површина света. Оно што се може мењати јесте број становника. У време његошево негде на другом крају континента живео је Роберт Малтус. Такође теолог по образовању само са нешто другачијим поимањем Бога, Малтус се запитао да ли смо испунили реч Божију дату нам у старом завету: ‘’ Рађајте се и множите се и напуните земљу ‘’. Да ли смо можда напунили земљу или смо чак и претерали с тим. Запитам се и ја данас када улазим у возило јавног превоза. Да ли је Господ имао одређени лимит на уму када је употребио свршени глагол напунити у својој поруци нама. Ограничавање броја становника или његово редуковање смањило би количину греха али би такав подухват био потпуно бесмислен. Људи би и даље грешили ма колико да их је на планети а живот међу њима неби постао нимало бољи ако би их било мање. У време када је син Божији морао да интервенише на земљи број становника планете није прелазио ни 200 милиона људи но ипак су били у прилично лошем духовном стању. Дакле грех је тамо где су људи. Проблем није у броју већ у концентрацији људске популације односно у густини насељености. Ако сте у просторији заједно са 10 људи, постоји одређена вероватноћа да је један од њих зао. Ако сте у просторији са 20 људи та вреоватноћа је два пута већа.

         Ову хипотезу потврђују дела светих отаца цркве и криминалистичка статистика. Простори веће густине насељености бележе и већу стопу криминалитета у односу на слабије насељене просторе. Примера ради већ споменути Монако са својих 18000 становника по километру квадратном познат је по коцкарницама и прању новца. Амстердам по крувама и опијатима а Ватикан по томе што су његови становници почели откупљивати грехове за новца. Ово су само од неких грехова које ми обични нормални људи не чинимо али има ту и нас обичних и нормалних који мрзимо ближњег свог јер се налази у реду на трафици испред нас, јер је ушао у лифт заједно са нама, јер можда седи на седишту у аутобусу или само зато што је једноставно ту и што постоји. Да не говорим колико тек мрзимо оне који желе да заузму наше радно место, који би да се обрате девојци коју ми волимо, који би да украду аутомобил који смо ми купили. Већа густина ближњих својих по километру квадратном резултира и већом интеракцијом са њима. А стална борба око различитих ресурса уводи нас у ситуације да ова интеракција нема готово никад за резултат љубав према ближњем свом. Псу мога ближњег сметају петарде које ја волим да бацам, а мени смета говно пса ближњег мог које он не воли да покупи. Мени у приземљу смета ђубре које они испуштају са својих прозора али мени зато не смета што се покварио лифт и нећу да учествујем у сакупљању пара за његову поправку. Наравно нико вам не брани да све те људе волите али ипак чињеница је да су највећи светитељи постали светитељима у просторима на којима су они били једини становник свог километра квадратног, дакле у пустињама. Или барем колико толико изолованим монашким заједницама. Нико вам не брани и увек можете мрзети своју манастирску братију и у њима видети некога ко угрожава ваше интересе али ипак се рачуна с тим да су ти људи тамо ипак ту са циљем да такво понашање избегну или барем сведу на најмању могућу меру. Тако да нам и пример Светих отаца говори о томе да су се и они изоловали од света и људи и ако су волели цео свет и све те људе у њему. Потреба за одласком у пустињу и издвајање од света, стара је колико и сам огреховљени род људски. Потреба за самоћом постаје све већа и већа како се повећава и огромно мноштво људи око нас и интеракција које са њимам морамо имати.

         Бити сам, без других, постало је жудња не само монаха већ и озбиљних грешника. На многим концертима или утакмицама посебну цену имају карте које вам омогућавају да будете у окружењу мањег броја људи. Основна предност свих тих ВИП простора јесте управо у мањем броју људи са којима ћете боравити. Нажалост квалитет тих малобројних око себе још увек не можете да бирате јер ВИП улазницу може добити свако ко може да је плати. Дакле добијате само више простора да се можете одмакнути ако вам неко приђе исувише близу. Слична ствар је и са бизнис класом у авионима и возовима, не возите се брже већ је око вас мање људи а више простора за ноге.

         Која је то оптимална густина која би могла бити по мери човека тешко је могуће одредити, барем за сада то излази изван оквира мог познавања психологије и теологије. Да други човек буде довољно близу да се може волети а опет довољно далеко да се не може почети мрзети. Зависи то од доста тога. У цркви се гужва доста боље подноси него у саобраћају, док се на стадионима човек може осећати задивљеним и усхићеним до те мере да човек постаје једно биће са гомилом. Да исто мисли, осећа и размишља као и гомила. Како год било живот у великим градовима је боље од било ког научног експеримента показао да доводи не само до греха и губитка живота вечног већ и до озбиљних проблема и у животу овом. Староседеоци великих градова годтово да не постоје. Не постоје породице које живе у таквим градовима дуже од 5 генерација. Природни прираштај у вишемилионским градовима је изразито низак, тако да ови градови више расту приливом досељеника него што се у њима нових становника роди. Свака следећа генерација потомака оних који су се доселили оставља све мање и мање потомака. Услови за живот наизглед бољи од оних у руралним срединама, изгледа да не допуштају опстанак људске врсте при тако великим густинама насељености. Борба за животне ресурсе често нам не оставља могућност да имамо потомство нити да се њиме бавимо. Сећам се вренеба када је у мом Београду било могуће паркирати аутомобил блио где у граду и то потпуно бесплатно. Касније су се појавио неки олош који је одлучио да тај простор на тротоарима више не припада грађанима овога града већ градској управи, па су тако почели наплаћивати његово коришћење. Сећам се и времена када је градски превоз био бесплатан. Мислим да је питање времена када ће се почети наплаћивати улаз у паркове или вода на јавним чесмама. 

Златибор

Нема шансе да нисте били на Златибору. Макар само и на тренутак како би аутобус направио паузу на свом путу ка Црногорском приморију. Ако још нисте били тамо, свакако покушајте макар једном. Такав је ред у нашој земљи. Посебно од када се број дестинација домаћег туризма озбиљно смањио. Златибор ће вас научити како да пожелите одмор у природи. На њему природе данас има тако мало да ће вам просто недостајати.

        Оно што ћете одмах приметити по доласку овамо јесте да сте стигли у центар великог градилишта на коме се тренутно одржава вашар. Ако стигнете ван сезоне, избећићете вашар, добићете само градилиште. Читав један мањи град састављен од викендица и хотела. Постоји чак и некакав примитивни облик градског превоза са аутобуском линијом ка Ужицу и Чајетини која пролази кроз један део насеља Златибор. Биће вам потребно око пола сата хода да само изађете из насеља а још око сат да га потпуно изгубите из вида. Ниво туристичке сатурације је одавно достигао максимум, гужва на улицама и по угоститељским објектима почела је да растерује своје госте. Људи има свуда осим у природи.

        Интересантно је да поред свега што овде постоји још увек нема најобичније надстрешнице изнад перона аутобуске станице. Тако да је први утисак такав као да сте стигли дестинацију негде на блиском истоку. Развој туризма не замислив је без железничке станице. Златибор је има али она се не користи. И ако се налази на барској прузи која спаја неколико популарних туристичких регија као што су приморије Црне Горе, главни град Србије, Ваљевски крај, долину западне мораве или полимље. Ж. Станица одише својим старим сјајем, пројектована тако да има бифе и удобну чекаоницу данас је напуштена и може се користити за нужни смештај авантуриста који би бесплатно преноћили на њеним подовима. Удаљена је 9км од центра златибора, што се да лако прећи некаквим локалним аутобусом који би ишао у време проласка воза. Овај огроман потенцијал да се на планини доручкује а на мору вечера за сада остаје не искоришћен до даљњег.

        Садржаји као што су планинарење овде на планини као да нису узети у обзир. Стазе су лоше обележене, карте које можете добити у туристичком инфо центру су доста оскудне и неупотребљиве изван насеља. Једини пл. Дом налази се на око 5 км од центра и дело је приватних предузетника а не планинарског савеза србије. Могу вам речи да је савршен и да има чак и билијар у тв сали за ручавање. На златибору се током лета свакога дана налази и до десетак хиљада душа које тумарају по вашаришту или се преједају у неком од ресторана. Нигде ни једног планинарског клуба који би секташио људе и организовао бесплатне планинарске туре по околини у циљу омасовљења и популаризације планинарства. Тако да сте као планинар овде препуштени сами себи и сопственом авантуристичком духу. Маса њих се одлулучује да попне споменик на малом брдашцету изнад града. Тек по неки младић или пубертетлија се упушта у авантуру да током поподнева оде на Чиготу. Око 4 км даље од споменика и савлада већ нешто значајнији успон од неких 400 метара висинске разлике. Обично у патикама и са кесицом смокија са собом. Тамо према Торнику већ нћете наћи живог човека осим ако му не дођете у двориште од викендице. Од бесплатних садржаја остаје вам још само моцартова кладионица у којој можете на миру погледати утакмицу или користити клозет.

        У гастрономском погледу дестинација је смрт за вегане. На сваком кораку вам се нуде прасићи, лепње са мочом од печења и кајмаком, ракијештина, пршута, сиреви, јаја и слично. На пијаци готово да и нема биљака. Ако сте при колима и ако вас је дошло више, слободно потрошите бензин и одвезите се у Чајетину. Она се налази на око 10 минута вожње а храна у њеним кафанама је и до три пута јефтинија и можда само мало лошија од оне у туристичком средишту.

        Овде вреди доћи аутом, стационирати се у некој јефтинијој кући за издавање на крају града а затим аутом истраживати околину. Отићи до Ужица, Мокре Горе и шарганске осмице, Таре, Златарског језера, Вишеграда или Стопића пећине. Управо ова пећиница једна је од најлепших у Србији одмах после Рајкове. Унутра има водопад са бигреним кадицама. Јако лепо осветљено и уређено. Једино што пећини недостаје јесте мало клаустрофобичности и километраже.

Садржаја за децу нема да фали. Све од шећерне вуне до дино парка. Наравно за озбиљне новце. Постоји и базен на отвореном, као и неколико језера у која је могуће ући. Травари и продавци сумњивих пчелињих производа су свуда около. Недостаје само да се појави још и мекдоналдс да слика буде комплетна. За разлику од других планина и пустопољина овде барем нећете имати проблема са снадбевањем храном и пићем, поштанским услугама, подизањем кредита у банци, одласком на рулет и сличним потребама. Ноћу нема буке, углавном је мирно после поноћи. Клима је сасвим прихватљива, мада ипак поведите рачуна, планина је ово и ако изгледа као град.

 

Две слике, изнад, одлично описују тренутно стање ствари на златибору. Пре и после појаве савременог туризма на овим просторима. Девастација природе са циљем боравка у природи. Нигде и никако пронаћи праву меру, колико је довољно и када је доста. Наше планине и наш народ су такви. На појединим планинама неможете наћи чак ни обичну продавницу док на овој конкретно више не можете пронаћи планину.

Врхови Чиготе. Лагана и нимало захтевна планинарска стаза. Недостатак шуме олакшава оријентацију и сналажење у простору. Није баш да се то у планинарству препоручује али овде човек може ходати сасвим сам. У оваквим пределима човек пожели бити сам са собом. 

Излетиште за туристе у Гостиљу 

Насеље Чајетина 

Железничка станица Златибор

Стопића пећина

Једно лепо одмориште за возаче уз магистралу. Нема лепиња, гужве, ресторана, само паркинг, шумски тоалет и овај парни ваљак као украс.

Локални путни правац за Сирогојно. 

Краљево са околином

Краљево, виђено више пута у облику аутобуске станице, виђено ноћу, виђено из буса, виђено а невиђено. Много пута прошао а никада био. Колико је још само таквих градова остало негде на путевима иза мене. Дошло је време да се макар један од њих добро и темељно истражи. Овога пута Краљево са околином, Матарушком и Врњачком Бањом. 

До Краљева се може стићи возом. Може, али може и да боли, осим ако нисте заљубљеник у железницу. Ја сам овде доспео по скраћеном железничком поступку из правца Чачка у коме сам ухватио воз. Дакле нисам морао да се предходно возим до Ужичке Пожеге и оданде хватам воз већ сам до Чачка стигао на други начин. Краљево представља важан железнички чвор овог дела Србије, али игром случаја до њега нема директних возова из Београда. Некада је овуда јурцао чувени Косовски експрес, али га више нема, јер је већина његових путника протерана у Краљево и Крагујевац а делови пруге којом је ишао сада су под окупацијом тако да више нема кога и куда да вози. Са ове Краљевачке раскрснице возови се сада разилазе ка Лапову преко Крагујевца, према Крушевцу и Сталаћу преко Трстеника, према Косовској Митровици преко Рашке, према Пожеги преко Чачка и Овчар Бање. Заправо најлепши начин да се стигне овамо јесте чекати неку хаварију на Барској прузи северно од Пожеге па ухватити Барца на помоћном превозном путу када иде преко Младеновца, Лапова, Крагујевца, Краљева и Чачка. Али ето то и треба дочекати. У сваком случају лепа је пруга кроз Шумадију и неби требало то да пропустите. Ливаде и зеленило свуда око вас, затрављена пруга и станице међу шљивама. Балуга, Заблаће, Кукићи, Мршинци, Горичани, Самаила, Мрсаћ и Адрани. Краљевачка станица, има понешто путника, углавном омладине без пара која ће због две литре пива ипак ићи возом на факултете у Косовској Митровици и Леосавићу. Доста света одлази и на аутобуску, понаша се као да је време новац и ако се на први поглед види да се ту ипак ради о доколичарима, викендашима, нечијим теткама и ујнама које ваљда мисле да ће две киле сира и канта шљива да се укваре током вожње возом. Испред станице је врло леп парк, има близу и по која продавница. Тамо преко пруге је и преноћиште '' Свилен конац ''. Соба са купатилом 10 евра. Углавном не долази пристојан свет већ више она врста људи коју је нека мука натерала да допутују овамо. Нека вас то не брине, лопурде и пробисвети још увек радије спавају тамо на станици. Након што ме је женска која изгледа као мешавина звезде гранда и пропалог металца сместила у собу, обилазак ове области је могао да почне. Ова јазбина као и овај град могу бити одлична база за обиласке и неке шире околине. У близини се налазе Гоч, већ поменуте бање, Крагујевац, Кнић, Гружа, Мрчајевци, Гледиће планине, манастири Каленић и Студеница, Маглич, Долина јоргована, Ибар, Зап. Морава... 

Види се да је Краљево и пре изградње Магнохрома и социјалреалистичких солитера било респектабилна и озбиљна варош. Прави пример да чак и изван зоне Аустроугарског културног утицаја могу постојати сасвим пристојне вишеспратне грађевне. Грда ће умети да вас изненади до задњег тренутка проведеног у њему. Довољно је велики и простран да ћете моћи дуго и са уживањем откривати разне његове делове и могућности које нуди. Лепота овога града јесте и у томе што се социјалреалистички блокови и солитери налазе и у самом најстрожијем центру града. Таквих стамбених блокова има и на главном градском тргу као и дуж главних улица града. Одушевило ме је то што је у овом граду све још увек доступно и обичним људима. Поред најнапуцанијих светских брендова на главном тргу налазе се и једна сасвим просечна, сасвим обична макробиотика, једна прилично скромна фото радња као и читав низ других. За разлику од Београда, Крагујевца и Ниша у којима су сви преселили робу у безличне и стерилне амбијенте тржних центара, овде још увек можете шетати градом и разгледати излоге продавница, као некада у време оно. У овом граду локално планинарско друштво може у сред центра без икаквих проблема поставити своју застакљену огласну таблу са фотографијама и најавама акција. Док би такво шта у мом Београду сигурно представљало озбиљан подухват за који би се морао напистаи посебан пројекат, формирати иницијативни одбор и добити више различитих дозвола и сагласности. Ова симбиоза Краљева и његових становника наставља се и на обалама Ибра који практично протиче кроз центар. Биће вам свакако веома занимљиво када са друге стране Ибра гледано из центра угледате прво појас дрвећа, затим кукурузишта и њива па тек тамо у даљини предграђе Рибницу. Покрај реке су базени, фудбалски, кошаркашки и тениски терени. Стаза за трчање и озбиљно и веома дугачко шеталиште од сигурно неколико километара. Сам град је нешто мало издигнут изнад реке па одозго река и шеталиште лепо виде. На Ибру иам пецароша и у самом центру, купача ређе јер је Ибар хладан и помало прљав. Тешко је остати равнодушан према толиким спортским садржајима па има и оних који трче, раде некакве вежбе, протежу се, поскакују и слично. Спортски комплекс се наставља на пијачни комплекс. Ту је и једно велико бетонско поље звано аутопијаца. Код нас за такве потребе мораш отићи у Бубањпоток, док поједини Краљевчани то могу гледати из удобности сопственог дома. Град је компактан, све је ту мање више на дохват руке, не фали ни цркава, овде је смештено седиште епархије жичке која се простире ја више ни сам незнам на које доелове Србије. Од Студенице па све до Љига. Владичански двори Светог Николаја Велимировића Охридског и Жичког и трон Светог Саве, налазе се овде. Сам манастир није далеко одавде, има градског превоза тако да сам овога пута видео Жичу коначно и под дневним светлом и блиставим сунчевим сјајем. Нисам неко ко упада ноћу по манастирима али ето тада је дан био сувише кратак па је ноћ пала нешто раније. Када дође то доба ноћи и када манастир затвори своје капије, можете се вратити назад у град који изгледа има и некакав ноћни живот. По граду се могу видети и нешто млађи алтернативни људи, са некаквим хипстерским брадама или мајцама метал бендова на себи. Дакле свакако да ту има нечег изван стандардног поп-фолк ритма. Не могу да се отмем утиску да је ово Краљево један од лепших и цивилизованијих градова Србије. У односу на Чачак, Пожегу па и Крагујевац... Краљево изгледа као Лас Вегас. 

У близини манастира Жиче налази се Матарушка бања. Старо бањско лечичилиште, некада веома лепо уређено а данас скоро па напуштено. Парк са државном здравственом институцијом и мноштвом старих предратних здања зараслих у пузавицу и друге биљке. Лепо шеталиште и купалиште поред Ибра, пар напуштених кафанчуга и један не баш сасвим напуштени хотел у соцреалистичком стилу, представљају лепо место за шетњу, опуштање, прављење фотографија, пецање, састављање тикета за кладионицу. И ако много ближа граду Краљеву, бања у Матаругама остала је у сенци Врњачке  и ако су у неком тренутку вероватно биле једнако посећене и развијене.

И када помислите да сте завршили с њим, Краљево ће вас изненадити још по нечим као што је ничим изазвано присуство римокатоличког верског објекта у једној споредној улици строгог центра. Након што прочитате сва обавештења на закључаним вратима, можете се вратити на железничку станицу и испунити неке давно сањане снове, типа како возом одлазите у правцу Лапова. У међувремену док не крене воз за Лапово, тренутно у 3 после подне имате сасвим довољно времена да одете и до те толико познате и спомињане Врњачке бање. Да се прошетате тргом на коме је Жика толико пута водио шареницу. И ако нисам љубитељ оваквих места одлучио сам да и тамо потражим нешто занимљиво. Стигао сам локалним аутобусом, воз је ишао исувише рано за мој укус. Осам изјутра је и слабо шта је отворено осим цркве. Пензионери полако испуњавају велики парк, угоститељи бацају ђубре од синоћ, око хотела неки ликови заливају травњак. Место је предвиђено за некакав пасиван одмор, лагана шетња праком иземђу два спавања, одласци у базен а за оне мало живљег духа, можда нека жива музика увече. Осим пензионера у парку живе препродавци сувенира, кокица, лажног меда, лажних уметничких дела, предмета начињених од вуне, коже или шећера. Повратак из Врњачке бање сам обавио возом. И ако ми ово сматрамо врхунским дометом нашег туризма, железничка станица нема ни ред вожње залепљен на вратима. Особље станице такође не постоји. Ово је иначе једина железничка станица са базеном у склопу објекта. Базен је празан и налази се у дворишту близу пруге.

                                                                 Манастир Жича

                                                             Матарушка Бања

Аутобуска станица са које можете отићи било где у Србији. 

                                                   Базен на железничкој станици

Ретко виђена иновација у домаћем угоститељству. Ако не рачунамо ове Београдске фенси локале, видети вегетеријанску храну изван круга двојке, права је реткост.

Краљево - центар

Краљевачки планинари

Уб

Ако те девојка остави или ако те железница изда и остави на станици као куче испред касапнице, када ти све лађе потону, сви авиони попадају а возови буду отказани, ако незнаш шта са собом преко дана увек можеш отићи у место звано Уб. Када желиш да убијеш бесмисао, путовање је увек добра опција. Сигуран сам да у вашој близини постоји место у коме још нисте били. Тако је тога дана када је отказан воз за Сталаћ, у мојој близини био Уб. Немајући више куд, ја и сапутник смо отишли тамо. Ако сте из Београда Можете устати у нормално доба, негде око 7, отићи до Уба, бити тамо, обићи цео град, вратити се назад, успут посетити Обреновац и још ће вам остати времена да одете и до стадиона фк Чукаричког и погледате утакмицу.  

Место у коме је рођена још увек жива фудбалска легенда Драган Џајић осим тога, познато је и по свом необичном имену које цело стаје на регистарску таблицу аутомобила домицилног становништва. Кад је већ тако и река која протиче кроз град се тако зове. Да ствар буде забавнија и њихово пиво се тако зове – Убско. Иста пивара производи и Туборг без неколико слова нараво. Уб садржи једну музичку школу, једну јако лепо уређену цркву и црквену порту, аутобуску станицу, градски трг, већи дом здравља, ловачко друштво и још по нешто.

                              

    Од занимљивих објеката ту је и овај са слике, романтични кутак за младенце. Општина Уб је схватила како трубачки оркестри ремете нормалан рад општинских чиновника, подстичући на радост, весеље и свеопшти јавашлук, па су простор за венчања изместили изван општинске зграде у овај симпатични објекат. 
   

Ту је и овај симптични трг, за ову прилику окупан и умивен кишом. Лепо и пространо, погодно за све врсте прослава. Можда и најлепши објекат у целоме убу јесте њихова црква и њено двориште. Када би се тако нешто делило овај би верски објекат добио свих 5 звездица. 

Пожега и Косијерић

Поделите своје жеље и животне амбиције са другима и можда ће вам се нека од њих испунити или допунити. Ја сам пожелео да посетим Косијерић. Након што сам своју жељу и намеру обзнанио и другима добио сам више различитих предлога и сугестија. Један број људи ме је питао, шта ћу ја уопште тамо а други број људи ( комада један ) ми је рекао да у Пожеги има железнички музеј и кренуо самном онамо. Пошто су Косијерић и Пожега на свега пола сата возом једно од другога било је изводљиво посетити их обоје у току једнога дана.

Пошто је било пруге и возова, коистили смо услуге железница Србије, конкретно Србија воза и инфраструктуре док је Србија Карго остављен за нека боља и сретнија времена. Нашли смо се на станици Раковица и почели да чекамо међународни воз за Бар. Он је каснио скоро цели сат, јер су предност имали возови са линија БГ Воза. Разлика је не само у рангу већ и у броју путника. '' Барац '' је у сезони полу пун а БГ Воз за и из Ресника је обично празан. У сваком случају воз се појавио и одвукао нас из Београда. Просечном брзином од око 50 километара на сат, поред прозора су пролазили Бела Река, Ненадовац, Вреоци, Дивци, Ћелије... Негде у Кањону Граца ипак сам се сетио да би требали да вагон с' купеима заменимо вагоном са биртијом. Тако да је мој сапутник са 365 Delhaize пива прешао на Никшићко светло. Вагон биртија је као и сви остали вагони био Црногорског порекла па је тако и избор брендова требало да представља најбоље производе свог краја. Тако вам је у свим вагон биртијама, овог дела европе.

Вагон биртија је сам по себи нешто што обичну вожњу претвара у својеврстан догађај због кога се креће на пут и због кога се бира баш оно превозно средство у чијем саставу је има. Стигли смо у моменту када се испод таванице сакупио облак дима, а сви присутни осим полиције били на трећем пиву од Београда. Треће пиво је управо оно на коме се обично поручује и четврто, тако да је атмосфера била заиста за памћење. Изгледа као да се сви у вагону познају и да се управо сви враћају у завичај ( Црну Гору ). Четврто пиво је оно пиво на коме си довољно опуштен да би певао, па се и то дешава. Репертоар је из седамдесетих година, златног доба наше народне музике. Има севдалинки, изворних црногорских и сличних песама. Конобар воли свој посао, ужива у њему и најгласнији је од свих. Група младића која је кренула на море, сада већ под утицајем старијих земљака и четвртог пива, полако са Новосадског прелази на матерњи нагласак и такође покушава да пева колико зна и уме те већ давно заборављене песме. Четврто пиво је оно пиво на коме ако си старији узимаш да једеш а ако си млађи узимаш да пијеш пето. Тако да неки ваде храну а неки вичу туру. Најбољи могући комфор какав нема ни у колима. Паметан је онај мозак који је смислио да се у вагон може убацити биртија. 

За разлику од пива, вода је оно пиће које те тера да се крећеш и од којег те не држи место. Ја тако одлазим да протурим главу кроз прозор а ускоро ће то учинити и сапутник. Стижемо тако са главама на прозорима у Пожегу. Станица је велика и пространа, теретна и путничка на раскршћу барске и моравске пруге. Одавде један крак води ка Овчар Бањи и Чачку... а други ка Севојну, Ужицама, Прибоју... Тако да има интересантног садржаја за возољубитеље. На станици коју ћемо обићи и у повратку налази се железнички музеј како на табли пише у Београду. Посвећен је узаном колосеку и парним локомотивама. Има на нашим пругама и других локомотива које би могле по години производње да буду и у музејима али овде се сматра да је штета да нам резервни делови стоје у музеју па их користимо све до касације. Леп музеј, љубазно особље, кустос музеја воли свој посао и са пажњом дочекује свакога ко упадне овамо. И ако је масу пута поновио све то исто и даље је ведар и расположен. У слободно време шиша травњак и уређује простор. Овде се између осталог налазе и такви експонати каквих нема ни у матичним земљама у којима су произведене. Продају се у овој земљи и вредније ствари, па де неће гомила старог гвожђа. Пожурите док су још у нашем поседу. Можда и једина вредна ствар коју смо видели у Пожеги.

Продужавамо ка центру град и углавном затичемо хаотично и насумично уређен простор. Православна црква неким случајем није у центру као код других мањих градова,већ на периферији окружена остацима грађевинског материјала. По стилу градње представља мешавину класичне моравске школе и хангара за авионе. Наос цркве заправо највише личи на авионски хангар. У наставку наилазимо на риболовачки клуб у функцији самосталног угоститељског објекта. Власник разочаран у живот и људе, на ко знам ком пиву. Ко зна које пиво је оно пиво када ниси пијан али бесциљно седиш ту већ данима за кафанским столом и конструктивно критикујеш све што ти смета у свакодневном животу. Клијентела су углавном мушкарци у зрелим годинама, пошто ови млади данас мисле да ракија не може бити добра ако не кошта 200 дин. Ето овде може, уверио се сапутник, попио је две по цени од 30 дин. Рекао је да жели да се врати овде једног дана и да неће више да излази по Београду већ да ће једном у недељи да изађе негде у унутрашњост. Да не давим даље, најскупље пиће, овде је литра вина која достиже астрономских 500 дин. Пријатно друштво, локалне приче и све могуће информације о Пожеги и околини добићете овде. Туристички инфо центар са младим хостесама никада неће моћи да замени живи разговор са локалцима. Следећа лепа ствар у пожеги је трг. Помислићете да постоји некакво градско шеталиште, пешачка зона, корзо, Кнез Михајлова, али нема. Чим напустите централни трг можете видети гомилу разбацаних кућа и локала. Када то све обавите, можете наравно покушати да пронађете нешто што ми још нисмо.

Након краћег фотосафарија на железничкој станици, као и дуже куповине карата, наишао је воз са којим напуштамо '' Српски Лондон '' и одлазимо у Косијерић. Овај град је одушевио својом атмосфером, архитектуром и неописивим шармом који имају само градови великих надморских висина. За појмове Србије то је све преко 500. Окружен високим и стрмим брдима, није оставио много простора да ради ко шта хоће, и гради где ко хоће, већ све некако има смисла и све је ( опет некако ) на своме месту. Парк, Стари Хан, Хотел, мало насеље са солитерима, неугледна аутобуска станица, река, базени, терени, пруга за цементару... Утисак мало квари то што Косијерић не живи поред пруге, већ је од ње одвојен неком врстом индустриске зоне. У граду ничег нема превише. Нема по 5 кладионица за редом, нема 5 кафића један поред другог. Да вас неко пита шта има у Косијерићу, неби сте му имали шта рећи. Осим да вам се град свидео и да би сте могли да живите ту. Барем док траје лето. Веома коси кровови чак и на оно неколико солитера говоре ми да су овде зиме хладне и сурове. 

 

У повратку воз опет касни, овога пута на нашу радост. Уместо тврдог седења у новом модерном возу, који смо чекали, долази онај који смо свесно и са немером пропустили. У смеру супротном од мора више нема биртије. Претпоставка је да ретко ко има пара или јетре по повратку из ноћног живота црногорског горија и приморија.