Култура самосталних путовања

        Ако се не водите логиком усе, насе и подасе, вероватно сте чули и за могућност посете разним другим световима осим овог који познајете. Друге културе, цивилизације и географски предели могу се налазити и на мање од 500 километара удаљености од вашег дома. Поживети у тим световима неко време било би једно занимљиво и употребљиво искуство. За промену, бити негде другде, доживети нешто ново може имати смисла када се једном навикнете на такве доживљаје. Имати развијену жељу за путовањима представља саставни део културе живљења. Живећи у колотечини коју могу да поремете само отказ, развод брака или рођење детета, путовања представљају нешто што ће се памтити као један од лепших делова нашег живота. Стићи до разних места више не представља проблем. Ако то жели, скоро свако може стићи до локација удаљених и по неколико хиљада километара. Ако имате довољно новца да купите храну за наредних десет до тридесет дана унапред, онда само остаје питање где ћете потрошити тај новац да ли у локалном супермаркету, на некој пијаци у Севастопољу или у некој пекари у БаденБадену. Дакле сасвим је могуће одстопирати се до Истанбула, наћи јефтин или бесплатан смештај и то би било то. Храну ћете као што сам вам већ рекао јести и на њу трошити ма где се налазили, дали код куће или тамо где сте тренутно. Чак и ако сте део најнижих друштвених слојева и живите псећим животом спавајужи по шахтовима и хранећи се по контеинерима, чак ни тада друмови света неће остати затворени за вас. Можда ће вам такав положај омогућити да пропутујете далеко више него ми остали који имамо стан, посао, и породицу.  

         Осим самосталних путовања, постоје наравно и свима познате туристичке агенције које ће вам олакшати путовање али и новчаник. Које су предности путовања у стаду а које путовања самостално уочићемо у наставку...

        Туристичка агенција вам обично понуди одређени број дестинација и одређени квалитет смештаја и исхране на изабраној дестинацији. Од '' шверц аранжмана '' који обухватају превоз до тржног центра у иностранству и назад са задржавањем од дванестак сати на одредишту, па све до вишенедељног смештаја у најквалитетнијим хотелима са неограниченом исхраном. Предност ових организованих путовања јесте у томе што штеде ваше време. Ако је ваше време скупо или ако га немате много, можете отићи негде са агенцијом и имати једно сасвим испланирано и контролисано путовање. Видећете дакле оно што се треба видети. Ако сте у Бечу добићете сат времена да поједете сахер торту с кафом, ако сте у Берлину одвешће вас да видите остатке од Берлинског зида и зграду парламента. Предпостављам да би сте до Ајфеловог торња или неке пивнице у Прагу умели да дођете и без водича али ето, таква су правила, тако то иде... Ако пожелите да видите Берлинску станицу ЗОО, Бувљу пијацу у Будимпешти или да попијете пиво у парку који вам се из неког разлога допао то неће бити могуће јер пијење пива у парку који вам се допао није део програма агенције, група не може да чека на задовољење ваших потреба. Ако одете на летовање или зимовање ситуација је нешто боља, преко дана можете шта хоћете али се не удаљавајте толико далеко јер вам се може десити да ћете преспавати негде другде а не у хотелу који сте унапред платили. Наравно ако сте уплатили смештај у Паралији где вам се досадило после три дана, мораћете да останете и наредних дана све до краја пакет аранжмана.

        Са друге стране може се рећи да је аутостопирање чисто губљење времена или да је спавање по становима непознатих људи са интернета повезано са одређеним ризицима по живот и здравље. За '' кауч сурфинг '' се то свакако може рећи. Иначе проценат смртности на туђим каучима ипак је мањи од процента смртности присутног приликом проласка кроз кањон Мораче. Констатација да се на аутостопу губи време потпуно је тачна. Можете стајати на путу сат времена, шест сати или цели дан. Ако намеравате да део свог годишњег одмора проведете на банкини аутопута онда је ово права ствар за вас... Ко год има сталан посао и мало слободног времена неби требало да губи време на овај начин. Возови и јефтини летови су боље решење. Уопште та нека идеја о одласку у свет са 20 евра је могућа али вам ја неби саветовао да спавате по кукурузиштима и живите на лебу и води. Имате две крајности, једна је ова са спавањем по лединама а друга је одлазак у туристичко стадо. Има ли нешто између, вероватно да има... Још увек можете користити железницу и хостелски смештај. Самостаслна путовања су сасвим могућа... Више о томе можете пронаћи на адреси www.klubputnika.org

Охрид и Македонија

С' планинарима кренух на пут ка Македонији, Охриду и планинском врху Кајмакчалан. Земљу коју сам до сада имао прилику видети само кроз прозор возила или током посета разним бензинским пумпама дуж аутопута, на крају сам мало боље упознао.

Као и у свим другим банана република, створеним на брзу руку, више вољом страних сила него ли борбом сопственог народа, тако се и у овој јавила тежња да оправда сав бесмисао свога постојања кроз прекомерно истицање сопственог идентитета и културноисторијског значаја. Тако вам се може догодити као и мени што је, да при уласку у ову земљу на граници проведете више времена него што би вам било потребно да се кроз њу превезете с краја на крај. Тако су људи који су одлазили у Грчку на граници провели 3 сата, а у проласку кроз Македонију можда око 2 - 2,5 сата. Предпостављам да су желели да оставе утисак и да путујућем свету покажу да ето и они постоје на политичкој карти и да ето и они имају своју државу. И наравно као и увек, јави се онај ужасан осећај кад прелазите границе нечега што су вам дедови ослобађали а ви изгубили без било какве борбе да то сачувате.

За оне који никада нису путовали изван граница своје земље и који Македонију доживљавају као домовину трансвестита Бокија 13 и покојног Тодора Проеског, морам да кажем да није све тако црно и да Македонија има још много тога другог да понуди путницима који у њу долазе. Прво што она нуди јесте природа каква се ретко виђа. Велики број врхова преко 2000 метара омогућавају планинарење и све сличне активности у природи. Шара, Пелистер или Галичица само су неке од најлепших планина ове земље. Охридско, Преспанско и Дојиранско језеро, реке Вардар и Црни Дрим... Све ово не налази се ни близу аутопута ка Грчкој тако да се не може јасни ни видети без неког већег скретања у лево или у десно... Чега још овде лепог има... Лепо је наравно и то што не можете да промашите квалитетан оброк не морате да се распитујете около и завирујете по интернету, јер је свуда где год да одете на храну, све како треба. Што је још лепше у овој земљи не морате да једете по киосцима како би сте уштедели на храни. Цене једног културног оброка су сасвим приступачне. Храна је мање или више као и код нас. Ако сте се некада питали како изгледа оно што зову '' Тавче на гравче '' нећете се много изненадити. У дословном преводу са Македонског наречија ово значи '' Пасуљ у шерпи ''. За туристичке потребе служи се у земљаним посудама како би се избегла баналност самог јела, а туристи пружио осећај да то ипак није само обичан пасуљ. Углавном се можете хранити рибом, бурецима и роштиљем... Што се њиховог осећаја за туризам тиче могу вам рећи да га имају и ако понекад изгубе меру... Можда је ово један од најспособнијих народа балкана по овом питању. Не вуку вас за рукав, не увлаче вам се као Грци или Турци, не претерују са ценама и ако су свесни да туристи ипак имају неког новца који би могли да потроше. Паметни су. Желе да се максимално опустите и кренете у сумануту потрошњу охрабрени повољним ценама. Понашају се према туристима сасвим нормално и природно. Примају евре као и своје паре, такође и динаре понегде... Како је ово један од важнијих аспеката сваког путовања морам бескрајно да похвалим њихов смисао за туризам. Знају Српски и не праве се да га не знају као Бугари или Словенци што раде кад одемо тамо... Једнино што воле јесте да у недостатку реалних туристичких вредности понешто и измисле или сасвим претерају. Може вам се рецимо догодити да овде, онде угледате споменик Александру Македонском, највећем Македонцу икада рођеном. Ако би ово узели за озбиљно онда би Македонски народ такође морао постојати у оно доба... Међутим пописи становништва нису забележили постојање Македонског народа све до пописа обављеног 1951 године. Оволики дисконтинуитет у свом историјском постојању вероватно нису у стању да објасне. Слична туристичка хипербола дочекаће вас и на Биљаниним изворима, локалитету познатом из песме о Биљани која је овде прала веш. Ради се о водотоку каналисаном у неколико бетонских језера око којих се формирала и развила једна већа кафана или боље да кажем ресторан.

Град Охрид. Једно 65 000 људи разбацаних по граду без неког урбанистичког плана и реда. Гомила узаних уличица у старом делу града и гомила сличних њима у новом деу града. Куће набацане како се коме свидело. Можда их је већ и превише али они ипак настављају да их граде. Собе за спавање можете наћи свуда сем у солитерима. Ко год има празну постељу издаће вам је за неке паре. Од 7 евра па навише... Клима је овде осим лети када влада пријатна свежина углавном непријатна за живот и боравак. 600 метара изнад нивоа мора и близина планине Галичице али и других њој по висини сличних гарантује вам обилне падавине и не баш топло време... Хвале се они наравно да зими нема снега због близине Охридског језера које функционише као терморегулатор, као и да температура зими не пада испод 5 степени али кога је брига... Ко још жели да зими иде у Македонију... Лети не прелази 30 па је лети и најбоље отићи тамо. Град као и сваки такав преплављен туристима нема никаквог посебног духа или шарма какав се рецимо осећа у градовима попут Мајданпека или Северне Косовске Митровице.

Има ту још неколико локација у близини као што су Струга у којој нисам био или Битољ где јесам био у центру на једно пола сата. Они тамо у строгом центру града имају мањи забавни парк вашарског типа. Такође ту је и градски парк клозетског типа. Он је потпуно не осветљен па сви одлазе тамо ради нужде. У близини су још и '' Залив на Коските '' мозеј риболова смештен у сојеницама, као и манастир Св Наум у коме је боравио Свети Николај Велимировић. Манастир и његова околина претворени су у сувенирски тржни центар.   

Чортановци - Бешка

Још једно пешачење пругом са клубом љубитеља железнице Београд. Овога пута било нас је 10 а локација је била нешто лепша него прошли пут. Национални парк Фрушка гора овога пута није био циљ посете сам по себи, већ је послужио као лепа позадина теретним и путничким возовима.

Након доласка на локацију, пре подне смо провели на некој ливади поред пруге чекајући да нешто наиђе... И наилазило је као да смо у земљи Немачкој. Након неког времена кренули смо на пешачење ка станици Бешка. Можда је требало да прођемо кроз тунел а можда и није, али ми смо ипак прешли преко брега па поново избили на пругу. Иначе омиљена забава на оваквим догађајима јесте препричавање нечијих доживљаја током проласка кроз неки тунел. Било да је возио или да је пешачио кроз њега. Када смо и ово обавили, прескочили тунел и усликали пар возова с њим у вези, наставили смо пругом ка Бешки, где смо јели шта је имало у радњи да се узме, сликали још неколицину возова и ушли у један од њих, прилично пун људи.

 

Београд на вoди

Нове визије буде стара сећања. Ево неколико фотографија Београда на води каквог га ја памтим.

Нови Београд на води, биће како кажу смештен тамо где су данас београдска железничка и аутобуска станица. У такозваном '' савском амфитеатру ''. Београд на води замишљали су многи политичари и понеки архитекта... Незнате вероватно да су пусте жеље једно, а просторно планирање нешто сасвим друго. Ако не поштујете законе просторног планирања уместо градског насеља, створићет некрополис.

У конкретном случају, Београд на води се гради како би у њему неко живео или радио. Основна сврха изградње јесте продаја пословног и стамбеног простора на ексклузивној локацији са лепим погледом на реку... Да би сте живели и радили негде морате имати одговарајућу инфраструктуру. Паркинг простор, саобраћајнице, електромрежу, водовод, канализацију, снадбевање намерницама... Где мислите да би се то све могло сместити? У узани простор између реке и остатка града? Може и тако, није да не може. То ће наравно проузроковати велике саобраћајне гужве, загађење и остале негативне ефекте који ће одбијати људе од ове локације и натерати их да потраже неко конформније окружење за себе. Овакви пројекти траже много простора, да би могли да се остваре у потпуности... Таквог простора има колико вам душа хоће тамо преко пута на Банатској страни Дунава.

Уместо да се смањи гужва у центру, они би да доселе још људи у центар. Уместо да се смањи гужбва у центру они граде нове атракције које ће привлачити људе да долазе у центар.  Уместо да решавају питање превоза у центру они насељавају нове кориснике превоза у центар. Уместо метроа и других корисних ствари, добили смо само неупотребљиву естетику.

Сајам туризма 2014

Овогодишњи сајам туризма организован је нешто касније него ранијих година. Овај величанствени скуп доста добро осликава стање туристичке привреде у нашој земљи. Прво што ћете приметити јесте несразмеран туристички биланс државе Србије. Више туриста напушта нашу земљу него што у њу долази. Немојте се бринути, то је сасвим нормално за једну континенталну државу ове величине. У природи сваког туристе јесте жеља да види оно чега у његовој земљи нема. А у нашем случају то би примера ради била једна сасвим обична хидролошка појава као што је море. Тако да се наш туристички биланс може поправити претежно кроз улагања у војну индустрију. Осим више стотина километара морске обале нашој туристичкој привреди недостаје и смисао за организацију и презентацију онога што имамо да понудимо свом и туђем народу. Тако се примера ради хала са презентацијама Србије налази на крају дугог низа хала у којима су страни излагачи и домаћи излагачи стране туристичке робе... Док сам редом дошао до понуде сопствене државе већ сам имао 7-8 кила туристичке пропаганде на леђима, као и два сата шетања до тамо...

Прва хала, у њој пола хале '' Контики '' па после и сви остали. Понуда класична, Турци, Грчка, Јадран, Европски градови... Нешто мање Египта и Бугарске. Право освежење је све већа понуда путовања у Албанију. Некада се говорило за мршаве људе да су развијени ко Албански туризам, те је управо то и најбољи разлог да посетите ову уврнуту земљу.  Албанија још увек није уништена туризмом као Грчка или Турска, тако да још увек изгледа као оно што заиста и јесте тако да ко воли необичне дестинације нека оде онамо и то још ове године... За пар година то више неће бити иста прича, цене ће одлетети у небо као и свуда у фази раста прилива туриста. Ко је откривао Бугарску у периоду између 2000 и 2005 зна о чему причам. Друга нова и до сада невиђена дестинација је и Северни ( турски ) Кипар. Наравно можете га посетити и ако сте смештени на јужном делу острва. Граница је отворена и може се прећи из једног у други део острва. Оно што се у турском делу нуди јесу хотели са коцкарницама и проституцијом. Намењени су свима само не туристима. У њих одлазе пословни људи који у Јужном делу Кипра обављају послове прања и складиштења новца. Без обзира на бизарну понуду ова дестинација ипак је нешто ново што свакако треба видети...

У међународној хали наишао сам на неке Индусе који су продали далеко више аљина. марама, асура и мирисних свећа него туристичких аранжмана. Мило је по први пут ни нешто мало Мађара. Црногораца као и обично са својом стандардном понудом. Дошли људи овамо на сајам, као да ми незнамо шта се тамо код њих нуди. Бачене паре наравно... Словенци као и увек, јако професионално и на нивоу, Хрвате нисам пронашао, мада нисам много ни тражио.

У винској хали за дегустацију, заврнуте славине. Точи се само ако купиш чашу за точење што се продаје на улазу у халу. Некада се овде цугало из пластичних чаша по свим штандовима, а из хале се излазило са пуно лепих укуса и утисака које само вино може да пружи. Између штандова се мотају чудни типови који се колико видим разумеју у вино. Цугају по гутаљ или пола, облизују се, мућкају вино по устима или удишу алкохолна испарења и ароме кроз нос гурнут у чашу.

У хали за Србе, познаници својих пријатеља излагача седе по штандовима и конзумирају домаћу радиност. Ко нема шта да понуди продаје ћилиме, сувенире, слатко од дуња и сличне производе из забити из које долази. Урадио се неки релативно оскудни материјал, ретко ко има туристичку карту да ми да, на неким штандовима нема никог јер су отишли да једу на суседном и слично... Понекад се могу ту и тамо појавити трубачи или неки фолклорни ансамбл. Углавном лоша амбалажа и осредњи садржај. Покушај да се одбеглима са села прода сеоски туризам, покушај да се блатњавим приобаљем неког језера замени море.

Четири Београдска језра

Има Београд и Више од четири језера али ето, не може се све обићи у једном дану. Не може се обићи а нису сва ни толико занимљива за обилазак. Око језера на ади сам обишао већ много пута па ми се и досадило. Група планинара ПК Железничара, отишла је на овај обилазак, ту неки дан...

По огавном кишном дану сели смо у бус и одвезли се. Најпре до једног исто крајње незанимљивог насеља као што је Ресник. Несређене улице, шаролике приградске куће, паланачки менталитет овог насеља посматрао нас је како излазимо из аутобуса и тихо негодовао због нашег присуства. Овај крај града постао је познат у скорије време и по томе што су на окретници аутобуса 47 и 500 и неког још броја, људи поливали псе бензином и пуштали их да запаљени трче по окретници до изнемоглости. Са друге стране насеља налази се и наше прво одредиште тога дана - Језеро Паригуз. Име овога језера указује на то да његов муљ лечи хемороиде. Осим ове корисне функције језеро других функција нема. Вероватно из разлога што су Ресничани у њега спровели део канализационе мреже да се тамо излива. Вероватно да би и Језеро било у складу са остатком насеља. Обале наравно неуређене а и зашто би биле? Ресничани ипак себе сматрају Београђанима па радије време проводе на Београдској ади него у сопственом Београдском засеоку. Ресник дакле колико сам схватио може бити интересантан само пратиским сакупљачима гласова и трговачким путницима...

Друго језеро налази се у живописном насељу Рипањ. Овдашњи приградски сељаци, такође нерадо пoсећују своје језерце, јер има и ексклузивнијих места за купање свуд по граду. Негде иза пропалих фабрика и радничких павиљона уз њих изграђених, одмах тамо иза железничке станице Бела река налази се истоимено језеро - Бела река. Чиста и ладна језерска вода, нешто рибе и до бесмисла сиромашни заселак испод бране оно су што се овде нуди. Осим пруге и возова који овуда циркулишу овај део рипња нуди и разне друге културне феномене као што су баште уређене по ко зна чијем савету или укусу...  Овде се може видети и напуштена фабрика експлозива и муниције. Чудно је и то што у овај крај иде и аутобус 408. Не толико због језера колико због мештана.

Језеро Трешња. Скоро да и није језеро, већ нешто треће. Иза мале бране устављено нешто мало воде и то је одприлике све што се овде нуди. Има ту и неко викенд насеље које понекад излази овде ради роштиља и природе. Ту је и спаљени ресторан. Предходни власник ( држава ) га је напустио а излетници су га демолирали, однели инвентар и запалили. Овај патетични објекат представљао је смешан покушај да се од ничега направи нешто. Неко је некада помислио да је 150 метара дугачко језерце нешто што ће привлачити безбројне туристе жељне оброка на обали базенчића с водом неких барем 20 километара од центра града.

Језеро дубоки поток представља већ озбиљнији водени објекат. Дугачко скоро цели километар и широко око 200 метара. Порибљено и употребљиво за нешто мало наутичких спортова. Без неке пристојне плаже. Са неком пристојном кафаном, рупом, етно биртијом или чиме год се овај објекат може назвати.

Омладински кампови

Нема лепшег начина да упознате земљу и људе него ли да одете на неки од кампова који се нуде широм света. Овај вид одмора не изискује никаква посебна улагања осим можда у превоз до тамо и назад... Широм света омладински летњи кампови део су скоро свачијег детињства и младости. У нашој земљи нема их много али се ипак нађе по неки.... Наравно кампови могу имати и одређену верску или идеолошку тематику па коме је по вољи нека иде и бира себи сличне. Има статичних кампова а има и оних који су стално у покрету и мењају локације из дана у дан.

Један од лепших и организованијих кампова одржава се у нетакнутој природи Кучајских планина. Организује га црква, истински православних хришћана. У кампу нема струје и бетона као ни воде из водовода, тако да се стиче онај прави контакт са природом и праотачким начином живота... Спој природе, снаге, дисциплине и православне духовности. Светолазарев камп има и своју презентацију на адреси www.pokamp.blogspot.com .

Један од оних кампова у покрету организују Србски Ходочасници. 16 дана пешачења кроз неке од најлепших предела Србије. Путовање почиње у Београду а завршава се на Газиместану. Пут води преко ниске Шумадије, Равне горе, Овчара и Каблара, долине Голиске моравице, планине Чемерно, долине Студенице и Ибра, све до равног Косовског поља. Путовање је бесплатно. Како наводе организатори превоз је бесплатан јер се иде пешке, смештај је бесплатан јер се спава у врећама за спавање, храна је бесплатна јер ћете и код куће да је једете па не улази у посебне издатке. Пријаве за учешће на www.srpskihodocasnici.rs



Има и таквих који пружају далеко већи комфор и не захтевају велике физичке и духовне подвиге... Једно од њих је одмаралиште у манастиру Соко код Љубовије. '' Моба '' представља скуп младих из Србије и дијаспоре. Организује је епархија Шабачка ради упознавања традиције и културе народа из кога су потекли и по свету се расули. Пун пансион у трајању од месец дана и смештај у вишекреветним собама оно су што се овде бесплатно нуди учесницима. Атмосфера у духу хипи покрета.