Објекти светске баштине у Србији

На генералној конференцији UNESCO-a одржаној 1972 донета је конвенција о заштити светске природне и културне баштине. Конвенција је ступила на снагу 1975 године и представља документ на основу којег су утврђена правила и норме као и акције за заштиту човекове средине а посебно за заштиту светске природне и културне баштине. Ове мере и активности утицале су повољно и на развој туризма у смислу побољшања и обогаћивања туристичке понуде. У светску културну баштину убрајају се споменици, грађевинске целине, историски локалитети, који имају научну, етичку, естетску и археолошку вредност. Дакле морају бити изузетни и јединствени везани за идеје догађаје или личности од великог историског значаја. Оргинални и по правилу припадају историској прошлости људског рода.

Природна баштина обухвата физичкогеографске, биолошке и геолошке локалитете и објекте изузетне естетске и научне вредности. Посебно треба истаћи ретке биљне и животињске врсте и њихова станишта која треба сачувати.

Објекти светске природне и култзрне баштине имају велику туристичку вредност. Да би се једно природно или културно добро нашло на листи Светске природне и културне баштине, мора задовољити неке од наведених услова. Добро треба да представља ремек-дело људског стваралаштва; треба да буде сведочанство прожимања и размене култура у области уметности и архитектуре; да буде сведочанство одређене културе традиције и цивилизације; да буде пример грађевинске и архитектонске целине која карактерише неке од периода људске историје и цивилизације; да добро репрезентује једну или више култура; да је део догађаја, традиције, идеја, веровања од изузетног уметничког и историског значаја. Неки од услова да природна добра буду део светске баштине су: Да је природно добро репрезентативни пример великих раздобља историје наше планете укључујући геолошке процесе, развој живота, морфологију и физијономију; да добро буде пример еколошких и биолошких процеса током еволуције екосистема и водених заједница; да добро буде природни феномен изузетне естетске вредности; да природно добро буде репрезентативно и биолошки разноврсно укључујући ту и угрожене врсте које треба заштитити. Према подацима из 2006 у светску баштину убројано је 830 објеката. Од тога 644 су културна добра, 162 природна и 24 мешовита.

Културна и природна добра у Србији светске баштине су: Манастири Студеница, Сопоћани, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и планина Голија. Манастир Студеница саграђен је у периоду између 1183 и 1196 године. Задужбина је Стевана немање и Краља Милутина који је 1314 подигао у оквиру манастирског комплекса цркву св Јоакима и Ане. Манастирски комплекс Студенице чине Манастирски бедеми, улазна капија са кулом, црква светог николе, богородичина црква, са припратом, трпезарија Светог Саве, ризница, испосница Светог Саве и спомен обележије прве српске болнице. Најстарије фреске датирају из 1208 године. Фреске у цркви светог Јоакима и Ане су боље очуване. У Студеници почивају мошти Стевана Немање његове жене Ане и Стевана Првовенчаног.

Манастир сопоћани Сопоћани саграђен је између 1253 и 1268, задужбина је краља Уроша и представља највреднбији споменик српског средњовековног фрескног сликарства и највреднија сликарска остварења европе тог доба. Од фресака површине 1450 квадратних метара до данас је сачувано 690 квадрата. На зидовима су фреске успења Богородице, у олтару Поворка светих отаца, Христово рођење, фреске династије немањића... Црква је посвећена светој троици.

Манастир дечани саграђен је на обали Дечанске бистрице у подгорини проклетија и задужбина је Стефана дечанског и сина Цара Душана, манастир је грађен од 1327 – 1335 и посвећен је Исусу Христу Сведржитељу. Саграђен је од мермера.

Пећку патријаршију чине манастири Грачаница и Црква Богородице љевишке и црквае св Апостола ( 13 век ), црква светог Димитрија, Богородице Одигитрије и св Николе крај Пећи.

Фотографије светске културне баштине у Србији:

Студеница