Недалеко од града Ваљева, налази се кањонска долине реке Градац. Када једном стигнете до Ваљева, неће вам бити тешко да пронађете кањон ове реке. Градац се управо у Ваљеву, тамо поред градског стадиона и Цркве улива у Колубару. Можете пратити реку из самог Ваљева, што је најсигурнији начин да пронађете кањон. Железничка станица Ваљевски Градац налази се у самом кањону. Ово је вероватно најлепши начин да тамо стигнете... Ко воли може стићи аутомобилом или '' Ладом Њивом ''.
Сишао сам са воза где је требало. Врата вагона се нису заглавила као једном раније када сам ишао неким послом до Барајева, па остао у возу до Лазаревца. Интересантно да до ове железничке станице не постоји прилаз асфалтним путем. Тако да на њој углавном излазе и улазе само планинари и авантуристи сваке врсте. Овога пута имао сам задатак да набавим око 4 килограма меда у манастиру Лелић који се налази колико ми се чини на два сата хода од ове станице. Манастир се налази са оне стране реке, па ми је први задатак да пронађем мост преко ње. Отправник возова ми љубазно објашњава где их могу наћи...
'' Прођеш кроз два тунела и идеш десно ка реци, или прођеш овај један тунел овде и идеш лево ка реци ''. Мостова можда има а можда и нема, зависно од ћуди реке тих дана. Ни он сам није сигуран у њихово постојање. Једини мост за који сам сигуран да постоји јесте онај преко кога сам малочас прешао возом. Враћам се до њега, наравно не кроз тунел како ми је саветовано већ шумском стазом около тунела. После неког времена прешао сам железнички мост, веома леп и не толико дугачак и нашао се на другој страни реке, баш код манастира Ћелије који сам такође намеравао да посетим у повретку.
У њему су сада две цркве, једна новија и једана много старија. У мањој, посвећеној Св. Архангелима Михајлу и Гаврилу се сада налазе мошти Светог Јустина Ћелијског, најпознатијег духовника из овог манастира. Манастир датира још из времена краља Драгутина.
Одавде се може сићи до реке широким шљунчаним путем који се како одмичем уз реку претцара у добро обележену планинарску стазу. Пролазим поред мањег етно ресторана са друге стране испред кога управо тада локалци разматрају могућности за поновно подизање моста на реци. Пролазим и поред малог извора из кога извире краћи поток, дужине свега неколико метара. Ово није реткост у кањонским долинама али оно што га издваја јесте то што извире из саме алувијалне равни реке а не негде на падинама кањона какав ће случај бити са осталим изворима поред којих ћу проћи. Пролазак кроз кањон представља доживљај сам по себи за све нас који волимо боравак у природи. Чује се само хук реке, а понекад и возова са Барске пруге. Смењују се сужења и проширења, шуме и пропланци, путићи, потоци и понека воденица. На последњем проширењу налази се донекле уређен простор за излетнике и љубитеље пива и роштиљања. Одавде се скреће за село и манастир Лелић а право се наставља планинарска стаза до извора Градца. Обилаз извор и хвата се оне друге стране кањона која је нешто стрмија и дивљија од ове на којој сам сада. Сада морам да се извадим из кањона и изађем у село. Ходам узбрдо око пола сата и близу сам села. Успут пролазим поред мањих вртача који има у Лелићком зеленом красу. Има у овом крају још и различитих јама и пећина...
Стигао сам и у други манастир на овом Ходочасном планинарењу. Манастир Лелић задужбина је Светог Владике Николаја Велимировића. Ово је један од ретких Српских манастира сазидан у ХХ веку. У њему су мошти Светог Владике Николаја. Овде сам успео набавити веома квалитетан мед по који сам био пошао.
Након што сам завршио све ради чега сам долазио, морао сам некако да се вратим у Ваљево. Ово није било одмах могуће. И ако се налазим на свега 10 километара од центра Ваљева овамо ретко залазе локални аутобуси. Да се враћам кроз планину до пруге, немам воље јер не волим истим путем назад осим ако то није једини пут натраг. После неког времена проведеног у чекању локалног аутобуса појавио се такси и одвезао ме у Ваљево по цени од невероватних 150 динара. ( Март 2015 ). У овом лепом граду сам успео да се одморим и сачекам воз за Београд. На крају пута, у станичној биртији имао сам прилике уживати у једном од ретко добрих домаћих пива - Ваљевском пиву које се овде производи од 1860 године. Ваљево, које се налази у подгорини Маљена и Повлена има изузетно квалитетну воду захваљујући којој и има овако квалитетно пиво. Ваљевци негују пиварску традицију, још увек на етикети имају ћирилицу, а флаширају га у старим зидарским флашама на које смо навикли годинама... Још једно пријатно изненађење је и ценовник станичне биртије. Пиво је свега 100 динара, са све ПДВ-ом, услугом, бесплатним новинама на сваком столу и тоалетом.
Видео материјал снимљен на локацијама...
Сишао сам са воза где је требало. Врата вагона се нису заглавила као једном раније када сам ишао неким послом до Барајева, па остао у возу до Лазаревца. Интересантно да до ове железничке станице не постоји прилаз асфалтним путем. Тако да на њој углавном излазе и улазе само планинари и авантуристи сваке врсте. Овога пута имао сам задатак да набавим око 4 килограма меда у манастиру Лелић који се налази колико ми се чини на два сата хода од ове станице. Манастир се налази са оне стране реке, па ми је први задатак да пронађем мост преко ње. Отправник возова ми љубазно објашњава где их могу наћи...
'' Прођеш кроз два тунела и идеш десно ка реци, или прођеш овај један тунел овде и идеш лево ка реци ''. Мостова можда има а можда и нема, зависно од ћуди реке тих дана. Ни он сам није сигуран у њихово постојање. Једини мост за који сам сигуран да постоји јесте онај преко кога сам малочас прешао возом. Враћам се до њега, наравно не кроз тунел како ми је саветовано већ шумском стазом около тунела. После неког времена прешао сам железнички мост, веома леп и не толико дугачак и нашао се на другој страни реке, баш код манастира Ћелије који сам такође намеравао да посетим у повретку.
У њему су сада две цркве, једна новија и једана много старија. У мањој, посвећеној Св. Архангелима Михајлу и Гаврилу се сада налазе мошти Светог Јустина Ћелијског, најпознатијег духовника из овог манастира. Манастир датира још из времена краља Драгутина.
Одавде се може сићи до реке широким шљунчаним путем који се како одмичем уз реку претцара у добро обележену планинарску стазу. Пролазим поред мањег етно ресторана са друге стране испред кога управо тада локалци разматрају могућности за поновно подизање моста на реци. Пролазим и поред малог извора из кога извире краћи поток, дужине свега неколико метара. Ово није реткост у кањонским долинама али оно што га издваја јесте то што извире из саме алувијалне равни реке а не негде на падинама кањона какав ће случај бити са осталим изворима поред којих ћу проћи. Пролазак кроз кањон представља доживљај сам по себи за све нас који волимо боравак у природи. Чује се само хук реке, а понекад и возова са Барске пруге. Смењују се сужења и проширења, шуме и пропланци, путићи, потоци и понека воденица. На последњем проширењу налази се донекле уређен простор за излетнике и љубитеље пива и роштиљања. Одавде се скреће за село и манастир Лелић а право се наставља планинарска стаза до извора Градца. Обилаз извор и хвата се оне друге стране кањона која је нешто стрмија и дивљија од ове на којој сам сада. Сада морам да се извадим из кањона и изађем у село. Ходам узбрдо око пола сата и близу сам села. Успут пролазим поред мањих вртача који има у Лелићком зеленом красу. Има у овом крају још и различитих јама и пећина...
Стигао сам и у други манастир на овом Ходочасном планинарењу. Манастир Лелић задужбина је Светог Владике Николаја Велимировића. Ово је један од ретких Српских манастира сазидан у ХХ веку. У њему су мошти Светог Владике Николаја. Овде сам успео набавити веома квалитетан мед по који сам био пошао.
Након што сам завршио све ради чега сам долазио, морао сам некако да се вратим у Ваљево. Ово није било одмах могуће. И ако се налазим на свега 10 километара од центра Ваљева овамо ретко залазе локални аутобуси. Да се враћам кроз планину до пруге, немам воље јер не волим истим путем назад осим ако то није једини пут натраг. После неког времена проведеног у чекању локалног аутобуса појавио се такси и одвезао ме у Ваљево по цени од невероватних 150 динара. ( Март 2015 ). У овом лепом граду сам успео да се одморим и сачекам воз за Београд. На крају пута, у станичној биртији имао сам прилике уживати у једном од ретко добрих домаћих пива - Ваљевском пиву које се овде производи од 1860 године. Ваљево, које се налази у подгорини Маљена и Повлена има изузетно квалитетну воду захваљујући којој и има овако квалитетно пиво. Ваљевци негују пиварску традицију, још увек на етикети имају ћирилицу, а флаширају га у старим зидарским флашама на које смо навикли годинама... Још једно пријатно изненађење је и ценовник станичне биртије. Пиво је свега 100 динара, са све ПДВ-ом, услугом, бесплатним новинама на сваком столу и тоалетом.
Видео материјал снимљен на локацијама...
Нема коментара:
Постави коментар