Негде у Југозападној мађарској налази се град Печуј. Предпостављам да га никада небих ни посетио да ми се није указала јединствена прилика да то учиним заједно са члановима свог колектива. Група од 60 и више нас отишла је на ово необично и јефтино путовање средином марта 2015. године. Свако из својих побуда и разлога. Неко да убије време, неко да види нешто ново и егзотично, неко да побегне од свакодневне монотоније а неко да набави сирева, кобасица и вајкрема...
Освануло је мрачно и облачно јутро. Кренули смо на како ће се испоставити бесконачно дугачак пут. Возили смо се преко Новог Сада, Врбаса, Куле, Сомбора, Баје и тако даље до Печуја. Кренули смо са идејом да је Печуј неко погранично место и да ћемо, мање више, чим пређемо границу, стићи на одредиште. Испоставило се да ћемо у аутобусу провести 6-7 сати по правцу. Како никада нисам пролазио овим крајевима, гледање кроз прозор било је прилично занимљиво... Врбас, Кула и Црвенка уопште не личе на друга насеља северне Србије. Нема ушорених кућа, великих лимених капија нити оног канала што пролази дуж целе улице. Прилично анархично уређена места. Понека фабрика, пар кућа ту, пар кућа тамо, терен за кошарку, биртија и неколико продавница. Између њих нешто мало дрвећа и земљаних површина неодређене намене. Види се стрми лесни одсек Бачког лесног платоа. Кроз супротне прозоре аутобуса види се бескрајна равница као и свугде што се виђа у овим крајевима. Пролазимо кроз Сомбор. Ни он није онакав каквим сам га замишљао. Изгледа као и ова села кроз која смо прошли с том разликом што има блокове стамбених зграда ту и тамо.
После границе наилазимо на таласаст терен уместо равнице. По други пут прелазимо Дунав, пролазимо кроз неколико лепих и добро уређених тунела. Свратили смо у Бају како би смо обишли неки оскудни супермаркет, тоалет и мењачницу...
На крају свега што смо прошли, излазимо у центру Печуја. Град је исувише велики за наших 5 сати које имамо на располагању. Народ се протеже и полако почиње да се одлази на разне стране света. Једни остају са водичем, други нестају у мрежи градских улица а трећи одлазе директно у тржни центар без много размишљања шта би са собом и где. Почињем да истражујем чега има у близини. Наишао сам ни мање ни више него на џамију смештеном у аустроугарски амбијент. У понуди су још и синагога као и десетак катедрала већих или мањих димензија размештених по центру и околини. Од православних објеката постоје остаци једне цркве из времена пре великог раскола. Бројни подземни канали у којима сам се нашао испуњени су влажним ваздухом а сасвим могуће и угљенмоноксидом. Услед недостатка кисеоника и болова у глави журим да напустим овај необичан музеј. У близини се налзи неки паб, пивница или бар са подрумском атмосфером и још већим степеном влаге у ваздуху. Не остајем унутра. Одлазим даље. Мађарски пролазници журе својим послом и живе своје животе колико је то могуће. Локално становништво својим постпупцима често ме подсећа да и ја тамо негде имам свој живот и улице којима пролазим. Проналазим железничку станицу и одмарам тамо неко време. Уживам у релативно густом железничком саобраћају за један мали град на граници високоцентрализоване Мађарске државе. Сећам се Београда и наше главне станице на којој у ово доба дана вероватно нема никог живог. Овде је управо отишао воз за Будимпешту сасзављен од готово 10 вагона. Неко ће за два сата бити у Будимпешти док ћу ја наредна два сата пошто више незнам шта бих друго провести у бесциљном лутању тржним центром где покушавам да купим било шта чиме бих се хвалио по Србији како сам га јефтино набавио. Немам никакав план па сам узео УВ филтер за фотоапарат и јели, наравно, сир. Исти онај сир по који Мађари долазе на Бувљак у Суботицу. Предходно је потребно да неко колима оде у Сегрдин, тамо узме сир, на граници у повратку узме повраћај Мађарског ПДВ-а и онда га као јефтинијег него што је био купљен продаја уз неку малу провизију.
Враћамо се назад. У аутобусу је полумрак. Неко покушава а неко спава. Возач и водич су пустили страни филм али не и звук. Ваљда то тако треба да буде. Они су ти пустили па ти гледај ако хоћеш. Женски свет препричава доживљаје. Неке од њих су веселе а неке жале за пропуштеним приликама за куповуну неког одевног предмета. У понедељак сам имао осећај да није било викенда, јер сам са колегама за један дан провео скоро исто времена колико проведем на послу за читаву недељу. ( у аутобусу 14 сати а на послу 20 сати недељно ) Гледам кроз прозор у црни мрак. Очекујем да видим још по нешто ако је могуће... Опет пролазимо кроз сомбор. Субота је увече али нико није у граду. Пола девет је, никога нема на улицама, а ретко ко је у становима. Тек по негде гори сијалица од 50 вати. Негде само плавичаст одблесак од телевизора... У неком успутном мотелу, вода није за пиће али зато има да се купи. Даљих утисака није било.
Неколико кадрова оданде...
Освануло је мрачно и облачно јутро. Кренули смо на како ће се испоставити бесконачно дугачак пут. Возили смо се преко Новог Сада, Врбаса, Куле, Сомбора, Баје и тако даље до Печуја. Кренули смо са идејом да је Печуј неко погранично место и да ћемо, мање више, чим пређемо границу, стићи на одредиште. Испоставило се да ћемо у аутобусу провести 6-7 сати по правцу. Како никада нисам пролазио овим крајевима, гледање кроз прозор било је прилично занимљиво... Врбас, Кула и Црвенка уопште не личе на друга насеља северне Србије. Нема ушорених кућа, великих лимених капија нити оног канала што пролази дуж целе улице. Прилично анархично уређена места. Понека фабрика, пар кућа ту, пар кућа тамо, терен за кошарку, биртија и неколико продавница. Између њих нешто мало дрвећа и земљаних површина неодређене намене. Види се стрми лесни одсек Бачког лесног платоа. Кроз супротне прозоре аутобуса види се бескрајна равница као и свугде што се виђа у овим крајевима. Пролазимо кроз Сомбор. Ни он није онакав каквим сам га замишљао. Изгледа као и ова села кроз која смо прошли с том разликом што има блокове стамбених зграда ту и тамо.
После границе наилазимо на таласаст терен уместо равнице. По други пут прелазимо Дунав, пролазимо кроз неколико лепих и добро уређених тунела. Свратили смо у Бају како би смо обишли неки оскудни супермаркет, тоалет и мењачницу...
На крају свега што смо прошли, излазимо у центру Печуја. Град је исувише велики за наших 5 сати које имамо на располагању. Народ се протеже и полако почиње да се одлази на разне стране света. Једни остају са водичем, други нестају у мрежи градских улица а трећи одлазе директно у тржни центар без много размишљања шта би са собом и где. Почињем да истражујем чега има у близини. Наишао сам ни мање ни више него на џамију смештеном у аустроугарски амбијент. У понуди су још и синагога као и десетак катедрала већих или мањих димензија размештених по центру и околини. Од православних објеката постоје остаци једне цркве из времена пре великог раскола. Бројни подземни канали у којима сам се нашао испуњени су влажним ваздухом а сасвим могуће и угљенмоноксидом. Услед недостатка кисеоника и болова у глави журим да напустим овај необичан музеј. У близини се налзи неки паб, пивница или бар са подрумском атмосфером и још већим степеном влаге у ваздуху. Не остајем унутра. Одлазим даље. Мађарски пролазници журе својим послом и живе своје животе колико је то могуће. Локално становништво својим постпупцима често ме подсећа да и ја тамо негде имам свој живот и улице којима пролазим. Проналазим железничку станицу и одмарам тамо неко време. Уживам у релативно густом железничком саобраћају за један мали град на граници високоцентрализоване Мађарске државе. Сећам се Београда и наше главне станице на којој у ово доба дана вероватно нема никог живог. Овде је управо отишао воз за Будимпешту сасзављен од готово 10 вагона. Неко ће за два сата бити у Будимпешти док ћу ја наредна два сата пошто више незнам шта бих друго провести у бесциљном лутању тржним центром где покушавам да купим било шта чиме бих се хвалио по Србији како сам га јефтино набавио. Немам никакав план па сам узео УВ филтер за фотоапарат и јели, наравно, сир. Исти онај сир по који Мађари долазе на Бувљак у Суботицу. Предходно је потребно да неко колима оде у Сегрдин, тамо узме сир, на граници у повратку узме повраћај Мађарског ПДВ-а и онда га као јефтинијег него што је био купљен продаја уз неку малу провизију.
Враћамо се назад. У аутобусу је полумрак. Неко покушава а неко спава. Возач и водич су пустили страни филм али не и звук. Ваљда то тако треба да буде. Они су ти пустили па ти гледај ако хоћеш. Женски свет препричава доживљаје. Неке од њих су веселе а неке жале за пропуштеним приликама за куповуну неког одевног предмета. У понедељак сам имао осећај да није било викенда, јер сам са колегама за један дан провео скоро исто времена колико проведем на послу за читаву недељу. ( у аутобусу 14 сати а на послу 20 сати недељно ) Гледам кроз прозор у црни мрак. Очекујем да видим још по нешто ако је могуће... Опет пролазимо кроз сомбор. Субота је увече али нико није у граду. Пола девет је, никога нема на улицама, а ретко ко је у становима. Тек по негде гори сијалица од 50 вати. Негде само плавичаст одблесак од телевизора... У неком успутном мотелу, вода није за пиће али зато има да се купи. Даљих утисака није било.
Нема коментара:
Постави коментар