Врбас Кула и Света Тројица

      Рано пролеће и први топли дани, измамили су једам мали број људи на железничке пруге. Док је већи број њих остао тог јутра у својим становима.

         Кренуо ка манастиру Свете Троице у Кули. Наравно, успут се могло наићи на доста тога. Насеља Врбас и Кула, њихове железничке станице, цркве, паркови, драгстори и још по нешто што налети. До тамо се може доћи возом, па сам искористио прилику и возио се. Изабрао сам полазак међународног брзог за Беч који напушта Београдску главну железничку станицу око 7 и 30. У понуди се нашло неколико вагона мађарског железничког предузећа. Мог најдражег вагона са кафанским ентеријером, овога пута није било. Изабрао сам вагон са купејима, сео у један од њих и ишчекивао шта ћу добити од сапутника. У међувремену, свеже ремонтована и офарбана 441-701-1 је почела да вуче свој воз према Војводини. Сапутника није било. Нико ми није ушао у купе све до мог силаска у Врбасу. Обично се надаш да ће ући неко нормалан, гледаш особе које пролазе низ ходник вагона и у 80% случајева молиш Господа да тај што пролази не уђе код тебе. Сама вожња је била релативно незанимљива пошто сам деоницу пруге од Београда до Новог Сада знао напамет и одавно видео све што се има видети и био на свим железничким станицама барем по једанпут ако не и више. После Новог Сада, и да сам пролазио и да нисам, небих ништа ни имао видети. Пеизаж је депресиван чак и у летњим условима.

        Железничка станица у Врбасу је велика и пространа. Станична биртија је веома симпатична, смештена је у старом вагону одавно скинутом са оближње пруге. До центра има подоста, ред вожње је био више него одвратан па сам морао до центра али и до аутобуске. Врбас ипак не нуди целодневну забаву али вреди посетити место. Прво на шта сам налетео био је социјал реалистички блог зграда са мноштвом Звездиних графита на себи. Делије из овог краја темељно су обрадили фасаде и унели мало духа и живости у сивило свог кварта. Атмосфера сасвим пристојна, клинци ударају лопту свим својим екстремитетима, старији становници вуку кесе са намирницама, понегде се осећа мирис кухиње. Наилазим на две цркве, постављених једне поред друге. Која ли је наша а која њихова. Једна се распада, па личи на нашу али видим да се распада и ова друга. Постоји и табла која вас упозорава да фасада отпада и да не прилазите објектима. Од локалног пензионера сазнајем да се ради о црквама које су до пре рата користили чланови и сипматизери двеју протестантских деноминација иначе припадници напаћеног и многострадалног Немачког народа који је после доласка комуниста био протеран са својих вековних огњишта, расељен или поубијан у многим знаним и незнаним стратиштима широм Војводине. Ни до данас нико није обновио њихове храмове, који ако ништа друго представљају макар некакво културно добро а по свему судећи и најстарије објекте у овом граду. Девастација црквених објеката остаће нешто по чему ћу упамтити Врбас. Није битно колико је поједина црква стара, Врбас ће се побринути да се она почне распадати. Недалеко одавде налази се и објекат Српске Православне Цркве, епархије Бачке. Црква која датира из двадесет и првог века, никада није поштено завршена и ако бетонски костур и добар део зидова већ постоје. Црква која никада није ни била стављена у функцију сада је ограђена захрђалом арматуром и препуштена атмосферским приликама централне Бачке. Добро да не испадне да је ово неки град греха и неверника, ни остали објекти нису у најбољем стању. Распада се ту поред и једна стамбена зграда са које такође за почетак отпада фасада. Добро се држи мала болница на крају града, аутобуска је релативно нова, а ни травњак фудбалског терена није лош. Остало је класика, пљескавице толико јефтине да ти се не исплати кући да их правиш, кладионице, апотеке и пекаре на сваком кораку. Седиште владајуће странке у центру са вођином сликом у надприродној влеличини. Дом здравља делује пристојно, школе такође.

             
            

        Напуштам овај град и одлазим у следећи, удаљен свега десетак километара северозападно. И ако бих могао да одпешачим до тамо, то не чиним због самоубилачког равничарског пеизажа који би пратио путовање. Бус ме је одвезао за мале паре. Кула је прилично леп градић али не тако живахан као Врбас. Становништво делује некако успавано, као после доброг ручка. Градом тумарају беспослени тинеиџери који се премештају са клупе на клупу. Осим неколико терена за ударање лопте, град заиста не нуди никакав други садржај. За промену овде постоји некакав рељеф и то у самом центру града. Бачка лесна зараван идеално је место за кућу с погледом. Мора сам и сам да се попнем како бих уживао у панорами града. Тамо са друге стране када се пређе канал за наводњавање налази се резиденцијални део града са кућама испред којих су канал за уканаљивање пијанаца и клупица испред сваке куће на којој становници изађу увече да седе на шору испред куће. Вероватно је циљ овог седења видети ко пролази шором, али како и сви остали седе испред својих кућа, то се углавном не дешава. У овом делу града, опет далеко од центра је железничка станица. Близу пруге је и манастир Свете Троице. Он сам није велике старости, па ни велике лепоте. Ово је класичан војвођански салаш са Храмом Божијим, смештеним у једној од просторија салаша. Дакле није као са разгледнице. Његов значај за Православне вернике лежи у томе што овдашње монаштво, чува догмате и каноне Православне вере у изворном и неизмењеном облику. Овај скромни манастир успешно одолева културној, верској и етничкој глобализацији која је захватила мултикултуралну Панонску низију. Док се све друге верске организације на овом терену почињу сједињавати и прожимати кроз сарадњу у светском савезу црква, овај манастир и даље негује свој идентитет утемељен и дефинисан још у времену Светога Саве. Док шаренило Војводине постаје сивило, док се све боје у једну стапају ово место представља једну засебну културну и религиску оазу Православља и Српског културног идентитета у овим смутним временима. Отац Никодим ме је дочекао са дозом обазривости, пошто овде посетиоци не долазе насумично и нема их баш сваког дана као у другим великим манастирима у којима више нико и не обраћа пажњу на миријане који се смуцају около. После упознавања и утврђивања сврхе доласка, Отац је покушао да ме нахрани и напоји како ред заповеда али без већег успеха, пошто је пљескавица са Врбашке аутобуске још увек деловала. Шта год та кажем о човеку звучало би патетично и могло би '' заличити '' на одломак из романа Биљане Хабјановић Ђуровић, тако да ћу своје духовне доживљаје сачувати овом приликом за себе самога.  

        Повратак је обављен возом. Друштвене мреже железнице Србије су ми донеле пун воз, 711 беше руски, претежно младих који студирају, раде или дангубе у Новом Саду. Враћају се после ускршњих празника, с торбама пуним чисте одеће, домаће хране за 7 дана, непрочитаних скрипти и неотворених уџбеника. Седим на поду док сви остали стоје или седе на за то предвиђеним местима. Мене је живот научио да чувам кичму а не панталоне.
         Остало је још рутинско преседање у Новом Саду као и мање више досадна вожња до Београда.