Купиново - Дани Змајева

Мали излет ван града. Место ни по чему познато али релативно интересантно. Уствари овде је до недавно живео неки дебели гмаз који се после одселио у једну од оних кућа где спава по њих 30 у соби и где их по цео дан снимају камерама како се расправљају око тога ко је међу њима највеће говно од човека. Овај бедни куриозитет учинио је да село Купиново изађе на зао глас. Иначе, место би било сасвим обично.

 

У сваком случају лепо је имати другаре. Један је долазио на некакав витешки фестивал у Купинову а други је радио у Ласти, јавном предузећу за превоз путника у приградском, међуградском и међународном саобраћају. Са овим првим сам ишао да се нађем, а овај други ми је у сред дана или у сред ноћи кад год да ка позовем, спреман да истресе комплетан ред вожње за било које село у широј околини Београда. Још ме пита, а шта ћеш тамо ? Шта ћу кад сам географ по струци па морам и тамо. Сео сам тако у Ласту за тамо и одвезао се. Шофер је био задовољан својим животом као и избором музике с радија. Певушио је уз музику док се бус није напунио, после му било глупо ваљда. Одвезао је бус прво у Земун па тек онда кренуо пут Купинова. Свратио је у Шимановце, Деч и Ашању. Пренео сам му поздраве од диспечара, питао реда ради кад има назад и изашао у Купинову.

 

Испоставило се, лепо је ово место. За разлику од осталих Сремачких насеља Купиново има шума, бара, мочвара, ритова и културно историских споменика. Овде се налазе остаци тврђаве Купиник коју су користили Српски витезови онога доба. Од тврђаве су остали само темељи, тако да заправо нема тврђаве у правом смислу те речи. Права лепота овог места крије се у беспућима Обедске Баре покрај које се место налази. Мој човек је већ стигао, довезао се организованим превотом из Сремске Митровице. Кренуо је ка тврђави а ја за њим. Зашао сам у пријатну хладовину шумарка, уживао у погледу прилично брзи речни ток с обзиром да нагиб терена и није неки. Поред уобичајне каљуге која прати реку, био је ту и мостић који прелази реку. Открио сам само природу. Није било ни човека кога сам тражио а ни тврђаве. Пронашли смо се близу импровизоване ковачнице, где се мој човек појавио у средњевековној одори некаквог луконоше са капуљачом. Природни материјали, кожа, сукно, брада, мобилни телефон и пласточна чаша са занатским пивом у руци. У понуди фестивала није било баш много тога, тако да сам више остао због социјализације него због самих дешавања. Било је и других забавних особа. Главна занимација требали би бити људи у средњовековним оклопима који се туку на ливади као и буре са пивом из кућне радиности. Споредни садржаји били би ковач који кује мач за председника Републике Српске, Милорада Додика и ако нико не зна шта ће њему један такав предмет. Бесплатан пасуљ, одушевио је многе, а бесплатна вода у пластичним флашама освежила је многе. Иначе вода из водовода овог насеља мириши на сумпор и нема баш пријатан укус. Зли језици кажу да није ни здрава. Све се дешавало на простору некаквог етно села, етно парка који ме није нарочито одушевио. Уопште мене тешко одушевљавају та Потемкинова етно села попут Станишића, Коштунића, Моравских конака и других. Ваљда је то осмишљено за ове младе што им баба живи на Карабурми. Леп детаљ би била једна дрвена платформа од 5-6 метара у висину са које се пружа пристојан поглед на околну равницу и зеленило. Оно најбоље и овога пута се налазило се одмах ту иза угла. Црква Св. Луке. Црква чува мошти Свете Мајке Ангелине, које миришу као ретко које друге.

 

У повратку сам обратио пажњу и на остатак села. Класично ушорено, војвођанско, са спомеником палим борцима за комунизам у центру. Пар бедно опремљених продавница, једна запуштена пошта и један ултра модерни кафић за ове младе да имају где да изађу и седе. Интересантна може бити једна монтажно, демонтажна биртија у близини поште која колико ми се чини није радила у то доба. Како то бива у оваквим местима, дуго сам чекао бус и скоро исто толико дуго се возио кући.