Куршумлија

Ка и свако путовање и ово почиње са железницом или барем размишљањем о железници. Има ли пруге и возова до тамо где сам кренуо? Има пруге, има возова, само је ред вожње био такав да сам радије отишао аутобусом. Далеко је Куршумлија, изван прометних путних праваца, изван густо насељених делова Србије. Тамо још даље иза Куршумлије налази се онај мање занимљиви део Косова у који се ретко залази. Ово је за сада последња станица железничког и аутобуског превоза. Вожња коридором 10 протекла је мирно, како већ више од 5 месеци нисам пролазио овуда, пеизажи поред аутопута су поново постали занимљиви. Робна кућа ИКЕА, скретање за Младеновац, Мали Пожаревац, Стари Храст, ОМВ код Лапова... А са ваше леве стране, налазе се привлачна црвенокоса жена средњих година и дебели хипстер са слушалицама на глави који у себе трпа кикирики. Таман када је вожња постала досадна, скренули смо са аутопута нашли се на периферији Ћићевца, а недуго затим уследило је и панорамско разгледање Крушевца. Може се ићи и преко Ниша али ово је ипак занимљивија опција. Након што смо напустили Крушевац, ушли смо у пределе изузетних природних лепота као што су обронци слабо посећене планине Јастребац и мало познатог језера Ћелије, богатог рибом, космичким миром, бистром водом и сваким другим природним благом. Успут наилазимо и на неколико привлачних сеоских продавница са хладовином и добрим смештајним капацитетима испред. Таласасти рељеф пружа се јужно од Јастребца све до Блаца, мале варошице између Крушевца и Куршумлије. У Блацу вам је доста и оно што видите из аутобуса, можда ће некада бити прилике и за неко дуже задржавање али не данас и не сада. Већ сам 4 сата у аутобусу а возач који својим ликом и понашањем подсећа на Бобана Здравковића из млађи дана је одлучио да баш овде направи једну дужу паузу. Након још пола сата вожње стижемо у Куршумлију.

Овде ме је већ неко дуже време чекао Дамјан, који је због свог географског положаја у Алексинцу могао себи да дозволи да овде дође првим и мање више последњим јутарњим возом из Ниша, који иде у ове крајеве. Одмах по доласку на аутобуску отишло смо до железничке станице где смо се освежили и проборавили нако време као што је ред и као што умемо када се налазимо у другом или у свом граду. Лепа велика и запуштена зграда, неколико клупа на перону, неколико затравелих колосека а појавио се и један примерак дизелмоторног 711 воза.

    

Слдедећих неколико тренутака уживали смо у погледу на град са споменика палим борцима за комунизам. Око нас полупане стаклене и празне пластичне флаше. Спустили смо се у град и још неко време тумарали центром, посетили лоше уређени градски парк коме недостаје барем двадесетак клупица а затим немајући више идеја отишли на место радње – одржавања концерта. Школско двориште препуно шатора и ликова са гитарама. Где има котлића има и бајкера. Све остало у наставку вечери сводило се на сам наступ Забрањеног Пушења који је изазвао одушевљење, емотивне испаде и југоносталгију код једног дела присутних. Шта још рећи за крај. Чак и овде има оних кафића у низу, пет, шест комада нанизаних један за дугим, као да уопште има неке разлике у који ћеш сести, довољан би био само један али ето, има посла. 

Након уживања у миру и тишини железничке станице, упутили смо се назад у центар Куршумлије. Како тамо није било баш много тога, посетили смо железнички мост на реци Топлици а недуго затим и неколико самосталних трговинских радњи ради упознавања са културом и обичајима овог краја. Уз локалце то иде много боље него да смо отишли у музеј града или туристички инфо центар. Ускоро смо нашли водича Владу Вехабију који нам је показао краћи пут до манастира Св Николе, базена и још једне веома интересантне продавнице, где се такође може срести још интересантних личности. Након освежења овде и вечерњег Богослужења у манастиру, ноћни живот Куршумлије је могао да почне. Тонска проба бошњачког Забрањеног Пушења је одјекивала околним брдима док смо се пели ка светињи. Грмљавина музике је  престала тачно пред почетак вечерње службе тако да нисмо добили оно чему смо се потајно надали, није дошло до стапања Пишоње и Жуге са Православним црквеним појањем.

Слдедећих неколико тренутака уживали смо у погледу на град са споменика палим борцима за комунизам. Око нас полупане стаклене и празне пластичне флаше. Спустили смо се у град и још неко време тумарали центром, посетили лоше уређени градски парк коме недостаје барем двадесетак клупица а затим немајући више идеја отишли на место радње – одржавања концерта. Школско двориште препуно шатора и ликова са гитарама. Где има котлића има и бајкера. Све остало у наставку вечери сводило се на сам наступ Забрањеног Пушења који је изазвао одушевљење, емотивне испаде и југоносталгију код једног дела присутних. Шта још рећи за крај. Чак и овде има оних кафића у низу, пет, шест комада нанизаних један за дугим, као да уопште има неке разлике у који ћеш сести, довољан би био само један али ето, има посла. Кладионице су овде права реткост, у односу на њихов број у другим градовима