Краљево са околином

Краљево, виђено више пута у облику аутобуске станице, виђено ноћу, виђено из буса, виђено а невиђено. Много пута прошао а никада био. Колико је још само таквих градова остало негде на путевима иза мене. Дошло је време да се макар један од њих добро и темељно истражи. Овога пута Краљево са околином, Матарушком и Врњачком Бањом. 

До Краљева се може стићи возом. Може, али може и да боли, осим ако нисте заљубљеник у железницу. Ја сам овде доспео по скраћеном железничком поступку из правца Чачка у коме сам ухватио воз. Дакле нисам морао да се предходно возим до Ужичке Пожеге и оданде хватам воз већ сам до Чачка стигао на други начин. Краљево представља важан железнички чвор овог дела Србије, али игром случаја до њега нема директних возова из Београда. Некада је овуда јурцао чувени Косовски експрес, али га више нема, јер је већина његових путника протерана у Краљево и Крагујевац а делови пруге којом је ишао сада су под окупацијом тако да више нема кога и куда да вози. Са ове Краљевачке раскрснице возови се сада разилазе ка Лапову преко Крагујевца, према Крушевцу и Сталаћу преко Трстеника, према Косовској Митровици преко Рашке, према Пожеги преко Чачка и Овчар Бање. Заправо најлепши начин да се стигне овамо јесте чекати неку хаварију на Барској прузи северно од Пожеге па ухватити Барца на помоћном превозном путу када иде преко Младеновца, Лапова, Крагујевца, Краљева и Чачка. Али ето то и треба дочекати. У сваком случају лепа је пруга кроз Шумадију и неби требало то да пропустите. Ливаде и зеленило свуда око вас, затрављена пруга и станице међу шљивама. Балуга, Заблаће, Кукићи, Мршинци, Горичани, Самаила, Мрсаћ и Адрани. Краљевачка станица, има понешто путника, углавном омладине без пара која ће због две литре пива ипак ићи возом на факултете у Косовској Митровици и Леосавићу. Доста света одлази и на аутобуску, понаша се као да је време новац и ако се на први поглед види да се ту ипак ради о доколичарима, викендашима, нечијим теткама и ујнама које ваљда мисле да ће две киле сира и канта шљива да се укваре током вожње возом. Испред станице је врло леп парк, има близу и по која продавница. Тамо преко пруге је и преноћиште '' Свилен конац ''. Соба са купатилом 10 евра. Углавном не долази пристојан свет већ више она врста људи коју је нека мука натерала да допутују овамо. Нека вас то не брине, лопурде и пробисвети још увек радије спавају тамо на станици. Након што ме је женска која изгледа као мешавина звезде гранда и пропалог металца сместила у собу, обилазак ове области је могао да почне. Ова јазбина као и овај град могу бити одлична база за обиласке и неке шире околине. У близини се налазе Гоч, већ поменуте бање, Крагујевац, Кнић, Гружа, Мрчајевци, Гледиће планине, манастири Каленић и Студеница, Маглич, Долина јоргована, Ибар, Зап. Морава... 

Види се да је Краљево и пре изградње Магнохрома и социјалреалистичких солитера било респектабилна и озбиљна варош. Прави пример да чак и изван зоне Аустроугарског културног утицаја могу постојати сасвим пристојне вишеспратне грађевне. Грда ће умети да вас изненади до задњег тренутка проведеног у њему. Довољно је велики и простран да ћете моћи дуго и са уживањем откривати разне његове делове и могућности које нуди. Лепота овога града јесте и у томе што се социјалреалистички блокови и солитери налазе и у самом најстрожијем центру града. Таквих стамбених блокова има и на главном градском тргу као и дуж главних улица града. Одушевило ме је то што је у овом граду све још увек доступно и обичним људима. Поред најнапуцанијих светских брендова на главном тргу налазе се и једна сасвим просечна, сасвим обична макробиотика, једна прилично скромна фото радња као и читав низ других. За разлику од Београда, Крагујевца и Ниша у којима су сви преселили робу у безличне и стерилне амбијенте тржних центара, овде још увек можете шетати градом и разгледати излоге продавница, као некада у време оно. У овом граду локално планинарско друштво може у сред центра без икаквих проблема поставити своју застакљену огласну таблу са фотографијама и најавама акција. Док би такво шта у мом Београду сигурно представљало озбиљан подухват за који би се морао напистаи посебан пројекат, формирати иницијативни одбор и добити више различитих дозвола и сагласности. Ова симбиоза Краљева и његових становника наставља се и на обалама Ибра који практично протиче кроз центар. Биће вам свакако веома занимљиво када са друге стране Ибра гледано из центра угледате прво појас дрвећа, затим кукурузишта и њива па тек тамо у даљини предграђе Рибницу. Покрај реке су базени, фудбалски, кошаркашки и тениски терени. Стаза за трчање и озбиљно и веома дугачко шеталиште од сигурно неколико километара. Сам град је нешто мало издигнут изнад реке па одозго река и шеталиште лепо виде. На Ибру иам пецароша и у самом центру, купача ређе јер је Ибар хладан и помало прљав. Тешко је остати равнодушан према толиким спортским садржајима па има и оних који трче, раде некакве вежбе, протежу се, поскакују и слично. Спортски комплекс се наставља на пијачни комплекс. Ту је и једно велико бетонско поље звано аутопијаца. Код нас за такве потребе мораш отићи у Бубањпоток, док поједини Краљевчани то могу гледати из удобности сопственог дома. Град је компактан, све је ту мање више на дохват руке, не фали ни цркава, овде је смештено седиште епархије жичке која се простире ја више ни сам незнам на које доелове Србије. Од Студенице па све до Љига. Владичански двори Светог Николаја Велимировића Охридског и Жичког и трон Светог Саве, налазе се овде. Сам манастир није далеко одавде, има градског превоза тако да сам овога пута видео Жичу коначно и под дневним светлом и блиставим сунчевим сјајем. Нисам неко ко упада ноћу по манастирима али ето тада је дан био сувише кратак па је ноћ пала нешто раније. Када дође то доба ноћи и када манастир затвори своје капије, можете се вратити назад у град који изгледа има и некакав ноћни живот. По граду се могу видети и нешто млађи алтернативни људи, са некаквим хипстерским брадама или мајцама метал бендова на себи. Дакле свакако да ту има нечег изван стандардног поп-фолк ритма. Не могу да се отмем утиску да је ово Краљево један од лепших и цивилизованијих градова Србије. У односу на Чачак, Пожегу па и Крагујевац... Краљево изгледа као Лас Вегас. 

У близини манастира Жиче налази се Матарушка бања. Старо бањско лечичилиште, некада веома лепо уређено а данас скоро па напуштено. Парк са државном здравственом институцијом и мноштвом старих предратних здања зараслих у пузавицу и друге биљке. Лепо шеталиште и купалиште поред Ибра, пар напуштених кафанчуга и један не баш сасвим напуштени хотел у соцреалистичком стилу, представљају лепо место за шетњу, опуштање, прављење фотографија, пецање, састављање тикета за кладионицу. И ако много ближа граду Краљеву, бања у Матаругама остала је у сенци Врњачке  и ако су у неком тренутку вероватно биле једнако посећене и развијене.

И када помислите да сте завршили с њим, Краљево ће вас изненадити још по нечим као што је ничим изазвано присуство римокатоличког верског објекта у једној споредној улици строгог центра. Након што прочитате сва обавештења на закључаним вратима, можете се вратити на железничку станицу и испунити неке давно сањане снове, типа како возом одлазите у правцу Лапова. У међувремену док не крене воз за Лапово, тренутно у 3 после подне имате сасвим довољно времена да одете и до те толико познате и спомињане Врњачке бање. Да се прошетате тргом на коме је Жика толико пута водио шареницу. И ако нисам љубитељ оваквих места одлучио сам да и тамо потражим нешто занимљиво. Стигао сам локалним аутобусом, воз је ишао исувише рано за мој укус. Осам изјутра је и слабо шта је отворено осим цркве. Пензионери полако испуњавају велики парк, угоститељи бацају ђубре од синоћ, око хотела неки ликови заливају травњак. Место је предвиђено за некакав пасиван одмор, лагана шетња праком иземђу два спавања, одласци у базен а за оне мало живљег духа, можда нека жива музика увече. Осим пензионера у парку живе препродавци сувенира, кокица, лажног меда, лажних уметничких дела, предмета начињених од вуне, коже или шећера. Повратак из Врњачке бање сам обавио возом. И ако ми ово сматрамо врхунским дометом нашег туризма, железничка станица нема ни ред вожње залепљен на вратима. Особље станице такође не постоји. Ово је иначе једина железничка станица са базеном у склопу објекта. Базен је празан и налази се у дворишту близу пруге.

                                                                 Манастир Жича

                                                             Матарушка Бања

Аутобуска станица са које можете отићи било где у Србији. 

                                                   Базен на железничкој станици

Ретко виђена иновација у домаћем угоститељству. Ако не рачунамо ове Београдске фенси локале, видети вегетеријанску храну изван круга двојке, права је реткост.

Краљево - центар

Краљевачки планинари

Уб

Ако те девојка остави или ако те железница изда и остави на станици као куче испред касапнице, када ти све лађе потону, сви авиони попадају а возови буду отказани, ако незнаш шта са собом преко дана увек можеш отићи у место звано Уб. Када желиш да убијеш бесмисао, путовање је увек добра опција. Сигуран сам да у вашој близини постоји место у коме још нисте били. Тако је тога дана када је отказан воз за Сталаћ, у мојој близини био Уб. Немајући више куд, ја и сапутник смо отишли тамо. Ако сте из Београда Можете устати у нормално доба, негде око 7, отићи до Уба, бити тамо, обићи цео град, вратити се назад, успут посетити Обреновац и још ће вам остати времена да одете и до стадиона фк Чукаричког и погледате утакмицу.  

Место у коме је рођена још увек жива фудбалска легенда Драган Џајић осим тога, познато је и по свом необичном имену које цело стаје на регистарску таблицу аутомобила домицилног становништва. Кад је већ тако и река која протиче кроз град се тако зове. Да ствар буде забавнија и њихово пиво се тако зове – Убско. Иста пивара производи и Туборг без неколико слова нараво. Уб садржи једну музичку школу, једну јако лепо уређену цркву и црквену порту, аутобуску станицу, градски трг, већи дом здравља, ловачко друштво и још по нешто.

                              

    Од занимљивих објеката ту је и овај са слике, романтични кутак за младенце. Општина Уб је схватила како трубачки оркестри ремете нормалан рад општинских чиновника, подстичући на радост, весеље и свеопшти јавашлук, па су простор за венчања изместили изван општинске зграде у овај симпатични објекат. 
   

Ту је и овај симптични трг, за ову прилику окупан и умивен кишом. Лепо и пространо, погодно за све врсте прослава. Можда и најлепши објекат у целоме убу јесте њихова црква и њено двориште. Када би се тако нешто делило овај би верски објекат добио свих 5 звездица. 

Пожега и Косијерић

Поделите своје жеље и животне амбиције са другима и можда ће вам се нека од њих испунити или допунити. Ја сам пожелео да посетим Косијерић. Након што сам своју жељу и намеру обзнанио и другима добио сам више различитих предлога и сугестија. Један број људи ме је питао, шта ћу ја уопште тамо а други број људи ( комада један ) ми је рекао да у Пожеги има железнички музеј и кренуо самном онамо. Пошто су Косијерић и Пожега на свега пола сата возом једно од другога било је изводљиво посетити их обоје у току једнога дана.

Пошто је било пруге и возова, коистили смо услуге железница Србије, конкретно Србија воза и инфраструктуре док је Србија Карго остављен за нека боља и сретнија времена. Нашли смо се на станици Раковица и почели да чекамо међународни воз за Бар. Он је каснио скоро цели сат, јер су предност имали возови са линија БГ Воза. Разлика је не само у рангу већ и у броју путника. '' Барац '' је у сезони полу пун а БГ Воз за и из Ресника је обично празан. У сваком случају воз се појавио и одвукао нас из Београда. Просечном брзином од око 50 километара на сат, поред прозора су пролазили Бела Река, Ненадовац, Вреоци, Дивци, Ћелије... Негде у Кањону Граца ипак сам се сетио да би требали да вагон с' купеима заменимо вагоном са биртијом. Тако да је мој сапутник са 365 Delhaize пива прешао на Никшићко светло. Вагон биртија је као и сви остали вагони био Црногорског порекла па је тако и избор брендова требало да представља најбоље производе свог краја. Тако вам је у свим вагон биртијама, овог дела европе.

Вагон биртија је сам по себи нешто што обичну вожњу претвара у својеврстан догађај због кога се креће на пут и због кога се бира баш оно превозно средство у чијем саставу је има. Стигли смо у моменту када се испод таванице сакупио облак дима, а сви присутни осим полиције били на трећем пиву од Београда. Треће пиво је управо оно на коме се обично поручује и четврто, тако да је атмосфера била заиста за памћење. Изгледа као да се сви у вагону познају и да се управо сви враћају у завичај ( Црну Гору ). Четврто пиво је оно пиво на коме си довољно опуштен да би певао, па се и то дешава. Репертоар је из седамдесетих година, златног доба наше народне музике. Има севдалинки, изворних црногорских и сличних песама. Конобар воли свој посао, ужива у њему и најгласнији је од свих. Група младића која је кренула на море, сада већ под утицајем старијих земљака и четвртог пива, полако са Новосадског прелази на матерњи нагласак и такође покушава да пева колико зна и уме те већ давно заборављене песме. Четврто пиво је оно пиво на коме ако си старији узимаш да једеш а ако си млађи узимаш да пијеш пето. Тако да неки ваде храну а неки вичу туру. Најбољи могући комфор какав нема ни у колима. Паметан је онај мозак који је смислио да се у вагон може убацити биртија. 

За разлику од пива, вода је оно пиће које те тера да се крећеш и од којег те не држи место. Ја тако одлазим да протурим главу кроз прозор а ускоро ће то учинити и сапутник. Стижемо тако са главама на прозорима у Пожегу. Станица је велика и пространа, теретна и путничка на раскршћу барске и моравске пруге. Одавде један крак води ка Овчар Бањи и Чачку... а други ка Севојну, Ужицама, Прибоју... Тако да има интересантног садржаја за возољубитеље. На станици коју ћемо обићи и у повратку налази се железнички музеј како на табли пише у Београду. Посвећен је узаном колосеку и парним локомотивама. Има на нашим пругама и других локомотива које би могле по години производње да буду и у музејима али овде се сматра да је штета да нам резервни делови стоје у музеју па их користимо све до касације. Леп музеј, љубазно особље, кустос музеја воли свој посао и са пажњом дочекује свакога ко упадне овамо. И ако је масу пута поновио све то исто и даље је ведар и расположен. У слободно време шиша травњак и уређује простор. Овде се између осталог налазе и такви експонати каквих нема ни у матичним земљама у којима су произведене. Продају се у овој земљи и вредније ствари, па де неће гомила старог гвожђа. Пожурите док су још у нашем поседу. Можда и једина вредна ствар коју смо видели у Пожеги.

Продужавамо ка центру град и углавном затичемо хаотично и насумично уређен простор. Православна црква неким случајем није у центру као код других мањих градова,већ на периферији окружена остацима грађевинског материјала. По стилу градње представља мешавину класичне моравске школе и хангара за авионе. Наос цркве заправо највише личи на авионски хангар. У наставку наилазимо на риболовачки клуб у функцији самосталног угоститељског објекта. Власник разочаран у живот и људе, на ко знам ком пиву. Ко зна које пиво је оно пиво када ниси пијан али бесциљно седиш ту већ данима за кафанским столом и конструктивно критикујеш све што ти смета у свакодневном животу. Клијентела су углавном мушкарци у зрелим годинама, пошто ови млади данас мисле да ракија не може бити добра ако не кошта 200 дин. Ето овде може, уверио се сапутник, попио је две по цени од 30 дин. Рекао је да жели да се врати овде једног дана и да неће више да излази по Београду већ да ће једном у недељи да изађе негде у унутрашњост. Да не давим даље, најскупље пиће, овде је литра вина која достиже астрономских 500 дин. Пријатно друштво, локалне приче и све могуће информације о Пожеги и околини добићете овде. Туристички инфо центар са младим хостесама никада неће моћи да замени живи разговор са локалцима. Следећа лепа ствар у пожеги је трг. Помислићете да постоји некакво градско шеталиште, пешачка зона, корзо, Кнез Михајлова, али нема. Чим напустите централни трг можете видети гомилу разбацаних кућа и локала. Када то све обавите, можете наравно покушати да пронађете нешто што ми још нисмо.

Након краћег фотосафарија на железничкој станици, као и дуже куповине карата, наишао је воз са којим напуштамо '' Српски Лондон '' и одлазимо у Косијерић. Овај град је одушевио својом атмосфером, архитектуром и неописивим шармом који имају само градови великих надморских висина. За појмове Србије то је све преко 500. Окружен високим и стрмим брдима, није оставио много простора да ради ко шта хоће, и гради где ко хоће, већ све некако има смисла и све је ( опет некако ) на своме месту. Парк, Стари Хан, Хотел, мало насеље са солитерима, неугледна аутобуска станица, река, базени, терени, пруга за цементару... Утисак мало квари то што Косијерић не живи поред пруге, већ је од ње одвојен неком врстом индустриске зоне. У граду ничег нема превише. Нема по 5 кладионица за редом, нема 5 кафића један поред другог. Да вас неко пита шта има у Косијерићу, неби сте му имали шта рећи. Осим да вам се град свидео и да би сте могли да живите ту. Барем док траје лето. Веома коси кровови чак и на оно неколико солитера говоре ми да су овде зиме хладне и сурове. 

 

У повратку воз опет касни, овога пута на нашу радост. Уместо тврдог седења у новом модерном возу, који смо чекали, долази онај који смо свесно и са немером пропустили. У смеру супротном од мора више нема биртије. Претпоставка је да ретко ко има пара или јетре по повратку из ноћног живота црногорског горија и приморија.

 

 

Куршумлија

Ка и свако путовање и ово почиње са железницом или барем размишљањем о железници. Има ли пруге и возова до тамо где сам кренуо? Има пруге, има возова, само је ред вожње био такав да сам радије отишао аутобусом. Далеко је Куршумлија, изван прометних путних праваца, изван густо насељених делова Србије. Тамо још даље иза Куршумлије налази се онај мање занимљиви део Косова у који се ретко залази. Ово је за сада последња станица железничког и аутобуског превоза. Вожња коридором 10 протекла је мирно, како већ више од 5 месеци нисам пролазио овуда, пеизажи поред аутопута су поново постали занимљиви. Робна кућа ИКЕА, скретање за Младеновац, Мали Пожаревац, Стари Храст, ОМВ код Лапова... А са ваше леве стране, налазе се привлачна црвенокоса жена средњих година и дебели хипстер са слушалицама на глави који у себе трпа кикирики. Таман када је вожња постала досадна, скренули смо са аутопута нашли се на периферији Ћићевца, а недуго затим уследило је и панорамско разгледање Крушевца. Може се ићи и преко Ниша али ово је ипак занимљивија опција. Након што смо напустили Крушевац, ушли смо у пределе изузетних природних лепота као што су обронци слабо посећене планине Јастребац и мало познатог језера Ћелије, богатог рибом, космичким миром, бистром водом и сваким другим природним благом. Успут наилазимо и на неколико привлачних сеоских продавница са хладовином и добрим смештајним капацитетима испред. Таласасти рељеф пружа се јужно од Јастребца све до Блаца, мале варошице између Крушевца и Куршумлије. У Блацу вам је доста и оно што видите из аутобуса, можда ће некада бити прилике и за неко дуже задржавање али не данас и не сада. Већ сам 4 сата у аутобусу а возач који својим ликом и понашањем подсећа на Бобана Здравковића из млађи дана је одлучио да баш овде направи једну дужу паузу. Након још пола сата вожње стижемо у Куршумлију.

Овде ме је већ неко дуже време чекао Дамјан, који је због свог географског положаја у Алексинцу могао себи да дозволи да овде дође првим и мање више последњим јутарњим возом из Ниша, који иде у ове крајеве. Одмах по доласку на аутобуску отишло смо до железничке станице где смо се освежили и проборавили нако време као што је ред и као што умемо када се налазимо у другом или у свом граду. Лепа велика и запуштена зграда, неколико клупа на перону, неколико затравелих колосека а појавио се и један примерак дизелмоторног 711 воза.

    

Слдедећих неколико тренутака уживали смо у погледу на град са споменика палим борцима за комунизам. Око нас полупане стаклене и празне пластичне флаше. Спустили смо се у град и још неко време тумарали центром, посетили лоше уређени градски парк коме недостаје барем двадесетак клупица а затим немајући више идеја отишли на место радње – одржавања концерта. Школско двориште препуно шатора и ликова са гитарама. Где има котлића има и бајкера. Све остало у наставку вечери сводило се на сам наступ Забрањеног Пушења који је изазвао одушевљење, емотивне испаде и југоносталгију код једног дела присутних. Шта још рећи за крај. Чак и овде има оних кафића у низу, пет, шест комада нанизаних један за дугим, као да уопште има неке разлике у који ћеш сести, довољан би био само један али ето, има посла. 

Након уживања у миру и тишини железничке станице, упутили смо се назад у центар Куршумлије. Како тамо није било баш много тога, посетили смо железнички мост на реци Топлици а недуго затим и неколико самосталних трговинских радњи ради упознавања са културом и обичајима овог краја. Уз локалце то иде много боље него да смо отишли у музеј града или туристички инфо центар. Ускоро смо нашли водича Владу Вехабију који нам је показао краћи пут до манастира Св Николе, базена и још једне веома интересантне продавнице, где се такође може срести још интересантних личности. Након освежења овде и вечерњег Богослужења у манастиру, ноћни живот Куршумлије је могао да почне. Тонска проба бошњачког Забрањеног Пушења је одјекивала околним брдима док смо се пели ка светињи. Грмљавина музике је  престала тачно пред почетак вечерње службе тако да нисмо добили оно чему смо се потајно надали, није дошло до стапања Пишоње и Жуге са Православним црквеним појањем.

Слдедећих неколико тренутака уживали смо у погледу на град са споменика палим борцима за комунизам. Око нас полупане стаклене и празне пластичне флаше. Спустили смо се у град и још неко време тумарали центром, посетили лоше уређени градски парк коме недостаје барем двадесетак клупица а затим немајући више идеја отишли на место радње – одржавања концерта. Школско двориште препуно шатора и ликова са гитарама. Где има котлића има и бајкера. Све остало у наставку вечери сводило се на сам наступ Забрањеног Пушења који је изазвао одушевљење, емотивне испаде и југоносталгију код једног дела присутних. Шта још рећи за крај. Чак и овде има оних кафића у низу, пет, шест комада нанизаних један за дугим, као да уопште има неке разлике у који ћеш сести, довољан би био само један али ето, има посла. Кладионице су овде права реткост, у односу на њихов број у другим градовима

 

Шид

Једно од места која се ређе обилазе јесте Шид. Ретко ко свраћа овамо без преке потребе. Место заиста не нуди много тога забавног али за праве истраживаче и пустолове има тога сасвим довољно за једно поподне. Овде се може стићи возом. Шид је последња станица пре границе тако да ако нисте понели пасош, не можете промашити.

Ово је мали погранични град, па као такав обилује различитим пограничним активностима. Приметно је присуство пограничне полиције која углавном беспослено луња по граду. Приметно је и присуство илегалних миграната који такође не знају шта са собом преко дана. На периферији града налазе се два мотела за курве и смутљивце из шире околине. Гомила теретних вагона, царински терминал и шлепери који пролазе градом. Са друге стране линије разграничења налази се Товарник, нешто мање и још бедније место од Шида. Тако да предпостављам да се сва забава одвија на нашој страни територије. Постоји и продавница са производима из Хрватске. Супермаркет '' Идеја '' осим Хрватске нуди и нашу робу. 

 

Постоји чак и некакав микрорељеф. Није све тако равно. Терен је благо заталасан. Криз град протиче река Шидина која извире негде на Фрушкој гори а улива се у саву. Тренутно слабији водостај па више личи на запуштени канал за наводњавање. Терен се благо спушта ка реци. Корито је уређено, постоји чак и некакво шеталиште, са поломљеним клупама и пропалом уличном расветом, делимично зарасло у шикару.

Сам град, заправо изгледа као село. Улице под правим углом, куће у низу, канали за одводњавање и клупице испред. Ову монотонију на појединим местима разбијају лепе ниске стамбене зграде. Ова мала социјалреалистичка насеља не налазе се само на једном месту, већ су разбацана по граду без неког реда. Примећујем да станари испред зграда лагерују веће количине огревног дрвета. Насеља су слабо опремљена продавницама и другим садржајима. У једном од њих сам чак нашао и малу цркву саграђену на ливадици испред зграде. Центар оваквог града обично је тамо где се секу две највеће улице. Тако је и одве. У центру се налази пијаца. Још неколико стамбених зграда, црква, општина, просторије владајуће странке, нешто што изгледа као тржни центар са пар локала у приземљу. Овога пута за разлику од већине Војвођанских места Католичка црква није у центру и није из Аустроугарског доба. Има неколико лепих и одржаваних паркова које изгледа слабо ко посећује. Постоји и нешто што би се могло назвати болницом или једноставно већим домом здравља. Постоји Словачки дом, као и припадајући верски објекат. На крају града налази се и зграда телевизије.

Од онога што би вероватно морали да посетите и због чега се мање више и долази овамо јесте галерија слика Саве Шумановића. Лепо уређен простор са чесмом у дворишту. Вода није лоша. Јефтина улазница, нема гужве, мир, тишина. Паркет шкрипи где год га притиснете. На зидовима слике равнице, сеоских шорова и града Париза. Осим тога ту је и велика збирка актова. Сава је успео да на једној слици наслика четири потпуно истоветне голе жене, само у различитим позама. Таквих групних актова има преко двадесет. Вреди посетити а можда ће вас неко и питати да ли сте билили, па је боље да будете. И онако овде нема нечег вреднијег пажње. На крају ако пожелите храну и пиће, тешко ћете пронаћи нешто да ваља. Људи овде једу по кућама јер је ово Срем. Туриста слабо има па је и понуда оскудна. Нисам видео ни пристојан ресторан брзе хране. Морао сам детаљно да преврнем град, и оно што сам нашао сакривено у кварту иза пијаце био је некакав италијански ресторан. Није обична пицерија већ прави италијански ресторан са италијанском музиком из звучника. Осим пице имају и она друга јела као што су паста, рижото, макароне и шпагете. Човек се баш потрудио. У оваквом месту такорећи рупетини, без готово било каквог туристичког потенцијала улагати толико енергије у ентеријер и амбијент то је стварно за похвалу. Порције су мале а киселу воду доноси у пластичним флашицама из неког супермаркета.

На железничкој су закључали тоалет, нема станичне биртије нити какве продавнице. Чесма не може да се одврне али зато капље. Ставиш флашу испод и чекаш. Услуга је спартанска. Возова има међународних. Недостаје можда неки погранични локални воз за краће посете или шопинг у законским оквирима. Кажу да наши тамо иду по храну а њихови долазе вамо по технику и дуван.

  

Лајковац

Јуче сам боравио у Лајковцу. Остаће овај текст да стоји на овом интернету а верујем да ће и даље бити тако као да сам био јуче. У овом граду, ствари се споро мењају. 

  

Лајковац се налази на путу за Ваљево одмах чим се скрене са '' ибарске '' и пређе преко Колубаре. Потребно је свега сат времена возом од Београда, тако да вам топло препоручујем њега као вид транспорта. Може и колима ако вам је баш воља али боље избегавајте то. Ја сам користио брзи 431 из Топчидера за Бар који стаје и у Лајковцу. Почетак лета, воз је скоро празан. Изгледа да ретко ко на море иде преко дана. Дуго нисам био на Барској прузи, и могу вам рећи да су је лепо средили, колико је то било могуће.

За љубитеље железнице ова станица представља једну од интересантнијих у земљи. Овде се некада налазио један од највећих железничких чворова у земљи. Касније расформиран, а ускотрачне пруге уклоњене. Пошто нико нормалан не уклања већ постављену пругу, намеће се питање како су и због чега нестале пруге које су одавде водиле за Аранђеловац на истоку и Чачак на југу. Пошто је уклањање било које пруге само по себи чин безумља, не очекујте ни да разлог томе мора имати неког смисла. Ове пруге су пролазиле кроз крајеве настањене припадницима четничког покрета, тако да су комунистичке власти одлучиле да возови кроз такве крајеве више неће пролазити. Пруге нису уклоњене одмах после рата већ нешто касније, тако да је Миле имао сасви довољно времена да напусти родно село, запали пљугу на прозору Ћире, оде у град, запосли се у фабрици и добије смештај у радничким баракама. Од пруге и становништва више није остало много. Свега пар десетина метара уског колосека као и бетонски торањ за водоснадбевање локомотива водом.

 

На торањ се и може и не може како кажу локални железничари. Ако вам понуде да се попнете, љубазно их одбите, реците да се плашите висине. Мене су понудили. Видели су ме како фотографишем станицу и друге објекте, па су ме питали како иде и да ли сам био на торњу? Када сам прихатио понуду и кренуо ка њему, схватили су да је враг однео шалу и да је овај луд и да ће стварно покушати да се попне. После су ипак морали да ме зауставе. Кажу да је то ипак превелики ризик и да су они ипак одговорни на неки начин за то што ми се тамо може десити. Горе се излази кроз узану цев с мердевинама које су у ко зна каквом стању. Један од њих је био и слике ми показивао, чисто да видим шта пропуштам и да то није ништа посебно. Овде изгледа лепо дочекују возољубитеље. Не праве проблеме ако случајно усликаш станицу, станичну биртију или понешто од возова. Навикли су на нас, срео сам истог дана још једног љубитеља железнице чији је ово иначе домаћи терен за изрдау фотографија.

Град је мали, све је близу, лако и брзо се све може видети. Ту на брду је стадион Фк Железничар, а код железничке станице, за нешто старије ту је Шк Железничар. На брду су све на једном месту, обданиште, основна и средња школа, дом здравља и киоск са јефтиним пљескавицама. Успут се наилази на објекат чији заједнички тоалет деле чланови локалног СПС са члановима локалног Равногорског Покрета. На моменте се чини да је време стало. Постоји локал, практично гаража у којој лик као некад давно, држи телевизор и сони плејистејшн, који изнајмљује клинцима на сат. Али и поред свега град ипак иде напред. Баш тога дана када сам био ( јуче ) свечано је отворена кинеска робна кућа, уз живу музику и поклоне за сваког купца. Испред врата је свирао бенд састављен од момка са клавијатуром и девојке са сисама. Пошто данас и познати бендови свирају на оваквим манифестацијама, извињавам се, незнам нити сам питао за име бенда или певачице. На градском тргу постоји постоље за споменик. Ту негде поред је и зарђала парна локомотива. Могу да вам кажем да сам виђао и лепше парњаче по градовима који по парњачама баш и нису нарочито познати.

За крај, док чекам воз који ће закаснити, посетио сам и веома интереснатну станичну биртију уређену у старовремском духу с краја осамдесетих. Столови за билијар око којих обиграва група адолесцената, расклимани столови са ретким пијанцима, башта са малом мачком, саксијама и погледом на пругу. Вреди доћи у овај лајковац макар и на партију билијара уз Ваљевско пиво, специјалитет овог краја.