Печуј

Негде у Југозападној мађарској налази се град Печуј. Предпостављам да га никада небих ни посетио да ми се није указала јединствена прилика да то учиним заједно са члановима свог колектива. Група од 60 и више нас отишла је на ово необично и јефтино путовање средином марта 2015. године. Свако из својих побуда и разлога. Неко да убије време, неко да види нешто ново и егзотично, неко да побегне од свакодневне монотоније а неко да набави сирева, кобасица и вајкрема...

Освануло је мрачно и облачно јутро. Кренули смо на како ће се испоставити бесконачно дугачак пут. Возили смо се преко Новог Сада, Врбаса, Куле, Сомбора, Баје и тако даље до Печуја. Кренули смо са идејом да је Печуј неко погранично место и да ћемо, мање више, чим пређемо границу, стићи на одредиште. Испоставило се да ћемо у аутобусу провести 6-7 сати по правцу. Како никада нисам пролазио овим крајевима, гледање кроз прозор било је прилично занимљиво... Врбас, Кула и Црвенка уопште не личе на друга насеља северне Србије. Нема ушорених кућа, великих лимених капија нити оног канала што пролази дуж целе улице. Прилично анархично уређена места. Понека фабрика, пар кућа ту, пар кућа тамо, терен за кошарку, биртија и неколико продавница. Између њих нешто мало дрвећа и земљаних површина неодређене намене. Види се стрми лесни одсек Бачког лесног платоа. Кроз супротне прозоре аутобуса види се бескрајна равница као и свугде што се виђа у овим крајевима. Пролазимо кроз Сомбор. Ни он није онакав каквим сам га замишљао. Изгледа као и ова села кроз која смо прошли с том разликом што има блокове стамбених зграда ту и тамо.
После границе наилазимо на таласаст терен уместо равнице. По други пут прелазимо Дунав, пролазимо кроз неколико лепих и добро уређених тунела. Свратили смо у Бају како би смо обишли неки оскудни супермаркет, тоалет и мењачницу...

На крају свега што смо прошли, излазимо у центру Печуја. Град је исувише велики за наших 5 сати које имамо на располагању. Народ се протеже и полако почиње да се одлази на разне стране света. Једни остају са водичем, други нестају у мрежи градских улица а трећи одлазе директно у тржни центар без много размишљања шта би са собом и где. Почињем да истражујем чега има у близини. Наишао сам ни мање ни више него на џамију смештеном у аустроугарски амбијент. У понуди су још и синагога као и десетак катедрала већих или мањих димензија размештених по центру и околини. Од православних објеката постоје остаци једне цркве из времена пре великог раскола. Бројни подземни канали у којима сам се нашао испуњени су влажним ваздухом а сасвим могуће и угљенмоноксидом. Услед недостатка кисеоника и болова у глави журим да напустим овај необичан музеј. У близини се налзи неки паб, пивница или бар са подрумском атмосфером и још већим степеном влаге у ваздуху. Не остајем унутра. Одлазим даље. Мађарски пролазници журе својим послом и живе своје животе колико је то могуће. Локално становништво својим постпупцима често ме подсећа да и ја тамо негде имам свој живот и улице којима пролазим. Проналазим железничку станицу и одмарам тамо неко време. Уживам у релативно густом железничком саобраћају за један мали град на граници високоцентрализоване Мађарске државе. Сећам се Београда и наше главне станице на којој у ово доба дана вероватно нема никог живог. Овде је управо отишао воз за Будимпешту сасзављен од готово 10 вагона. Неко ће за два сата бити у Будимпешти док ћу ја наредна два сата пошто више незнам шта бих друго провести у бесциљном лутању тржним центром где покушавам да купим било шта чиме бих се хвалио по Србији како сам га јефтино набавио. Немам никакав план па сам узео УВ филтер за фотоапарат и јели, наравно, сир. Исти онај сир по који Мађари долазе на Бувљак у Суботицу. Предходно је потребно да неко колима оде у Сегрдин, тамо узме сир, на граници у повратку узме повраћај Мађарског ПДВ-а и онда га као јефтинијег него што је био купљен продаја уз неку малу провизију.

Враћамо се назад. У аутобусу је полумрак. Неко покушава а неко спава. Возач и водич су пустили страни филм али не и звук. Ваљда то тако треба да буде. Они су ти пустили па ти гледај ако хоћеш. Женски свет препричава доживљаје. Неке од њих су веселе а неке жале за пропуштеним приликама за куповуну неког одевног предмета. У понедељак сам имао осећај да није било викенда, јер сам са колегама за један дан провео скоро исто времена колико проведем на послу за читаву недељу. ( у аутобусу 14 сати а на послу 20 сати недељно ) Гледам  кроз прозор у црни мрак. Очекујем да видим још по нешто ако је могуће... Опет пролазимо кроз сомбор. Субота је увече али нико није у граду. Пола девет је, никога нема на улицама, а ретко ко је у становима. Тек по негде гори сијалица од 50 вати. Негде само плавичаст одблесак од телевизора... У неком успутном мотелу, вода није за пиће али зато има да се купи. Даљих утисака није било.       

Неколико кадрова оданде...

Кањон реке Градац

Недалеко од града Ваљева, налази се кањонска долине реке Градац. Када једном стигнете до Ваљева, неће вам бити тешко да пронађете кањон ове реке.  Градац се управо у Ваљеву, тамо поред градског стадиона и Цркве улива у Колубару. Можете пратити реку из самог Ваљева, што је најсигурнији начин да пронађете кањон. Железничка станица Ваљевски Градац налази се у самом кањону. Ово је вероватно најлепши начин да тамо стигнете... Ко воли може стићи аутомобилом или '' Ладом Њивом ''.

Сишао сам са воза где је требало. Врата вагона се нису заглавила као једном раније када сам ишао неким послом до Барајева, па остао у возу до Лазаревца. Интересантно да до ове железничке станице не постоји прилаз асфалтним путем. Тако да на њој углавном излазе и улазе само планинари и авантуристи сваке врсте. Овога пута имао сам задатак да набавим око 4 килограма меда у манастиру Лелић који се налази колико ми се чини на два сата хода од ове станице. Манастир се налази са оне стране реке, па ми је први задатак да пронађем мост преко ње. Отправник возова ми љубазно објашњава где их могу наћи...
'' Прођеш кроз два тунела и идеш десно ка реци, или прођеш овај један тунел овде и идеш лево ка реци ''. Мостова можда има а можда и нема, зависно од ћуди реке тих дана. Ни он сам није сигуран у њихово постојање. Једини мост за који сам сигуран да постоји јесте онај преко кога сам малочас прешао возом. Враћам се до њега, наравно не кроз тунел како ми је саветовано већ шумском стазом около тунела. После неког времена прешао сам железнички мост, веома леп и не толико дугачак и нашао се на другој страни реке, баш код манастира Ћелије који сам такође намеравао да посетим у повретку.

У њему су сада две цркве, једна новија и једана много старија. У мањој, посвећеној Св. Архангелима Михајлу и Гаврилу се сада налазе мошти Светог Јустина Ћелијског, најпознатијег духовника из овог манастира. Манастир датира још из времена краља Драгутина.

Одавде се може сићи до реке широким шљунчаним путем који се како одмичем уз реку претцара у добро обележену планинарску стазу. Пролазим поред мањег етно ресторана са друге стране испред кога управо тада локалци разматрају могућности за поновно подизање моста на реци. Пролазим и поред малог извора из кога извире краћи поток, дужине свега неколико метара. Ово није реткост у кањонским долинама али оно што га издваја јесте то што извире из саме алувијалне равни реке а не негде на падинама кањона какав ће случај бити са осталим изворима поред којих ћу проћи. Пролазак кроз кањон представља доживљај сам по себи за све нас који волимо боравак у природи. Чује се само хук реке, а понекад и возова са Барске пруге. Смењују се сужења и проширења, шуме и пропланци, путићи, потоци и понека воденица. На последњем проширењу налази се донекле уређен простор за излетнике и љубитеље пива и роштиљања. Одавде се скреће за село и манастир Лелић а право се наставља планинарска стаза до извора Градца. Обилаз извор и хвата се оне друге стране кањона која је нешто стрмија и дивљија од ове на којој сам сада. Сада морам да се извадим из кањона и изађем у село. Ходам узбрдо око пола сата и близу сам села. Успут пролазим поред мањих вртача који има у Лелићком зеленом красу. Има у овом крају још и различитих јама и пећина...

Стигао сам и у други манастир на овом Ходочасном планинарењу. Манастир Лелић задужбина је Светог Владике Николаја Велимировића. Ово је један од ретких Српских манастира сазидан у ХХ веку. У њему су мошти Светог Владике Николаја. Овде сам успео набавити веома квалитетан мед по који сам био пошао.

Након што сам завршио све ради чега сам долазио, морао сам некако да се вратим у Ваљево. Ово није било одмах могуће. И ако се налазим на свега 10 километара од центра Ваљева овамо ретко залазе локални аутобуси. Да се враћам кроз планину до пруге, немам воље јер не волим истим путем назад осим ако то није једини пут натраг. После неког времена проведеног у чекању локалног аутобуса појавио се такси и одвезао ме у Ваљево по цени од невероватних 150 динара. ( Март 2015 ). У овом лепом граду сам успео да се одморим и сачекам воз за Београд. На крају пута, у станичној биртији имао сам прилике уживати у једном од ретко добрих домаћих пива - Ваљевском пиву које се овде производи од 1860 године. Ваљево, које се налази у подгорини Маљена и Повлена има изузетно квалитетну воду захваљујући којој и има овако квалитетно пиво. Ваљевци негују пиварску традицију, још увек на етикети имају ћирилицу, а флаширају га у старим зидарским флашама на које смо навикли годинама... Још једно пријатно изненађење је и ценовник станичне биртије. Пиво је свега 100 динара, са све ПДВ-ом, услугом, бесплатним новинама на сваком столу и тоалетом.

Видео материјал снимљен на локацијама...