Утицај густине насељености на количину греха у свету

Густина насељености представља просечан број становника који живи на једном километру квадратном неке одређене територије. У науци се најчешће употребљава податак везан за густину насељености појединих држава али се по потреби може веома лако израчунати и за било коју другу територију. Густина насељености се израчинава тако што се број километара квадратних подели са бројем становника поменуте територије. Када је реч о државама света ова вредност варира од 2/km²  колико је забележено у Монголији или 8/km²  у Русији па све до 18000/km² колико има Монако или 7800/km² колико има Сингапур. Још и више од тога Највеће густине насељеноси достижу територије великих градова. Манила 43000/km², Бомбај 29000/km², Катманду 24000/ km². Колика је то гужва и шта ови бројеви заиста значе видећете тек када километре квадратне претворимо у метре. Тако добијамо да становник Маниле има на располагању свега 23 m². Док становник Монака има својих 55m².

         На густину насељености највећи утицај има неједнака расподела основних животних ресурса на планети. Живот без воде, земљишта, ваздуха и на ниским температурама једноставно није могућ. На планети су одувек постојали простори које нико није насељавао. Високи планински ланци, топле или хлдане пустиње као и простори вечитог снега и леда. Ово су били они основи ресурси који живот чине могућим али има и оних који живот чине лакшим и лепшим као што су камен, дрво, со, нафта, земни гас, близина мора, жива, платина, злато, електрична енергија, брзи интернет, кабловска телевизија, образовне установе, привлачна радна места, лепе жене, социјална помоћ и слично…

         Какве дакле везе има густина насељености са количином грехова које почини човек? За почетак би морали да дефинишемо шта је уопште грех. Грех је дакле свака активност човека која није Богу угодна. Она може бити почињена помишљу, речију или делом, свесно или несвесно у знању или у незнању. Његова количина се увећава чињењем греха а смањује се покајањем за почињени грех. Добра ствар код греха ако се то уопште може рећи јесте да грех не заузима простор који је већ пренатрпан људима, саобраћајницама, канцеларијама, становима, гаражама, тржним центрима, ауто отпадима, ђубретом, спортским теренима… Количину греха осећамо као присуство зла. Без обзира да ли грех чинимо или само покушавамо да га не чинимо. Чак и када то не желимо, борба за основне животне ресурсе чини да се и сами упуштамо у некакво отимање, гурање, мржење, подметање, сплеткарење или очајавање, завист, гнев, ако смо у том отимању остали без онога што смо желели. Страх да нам неко нешто не отме, напетост и стална борба ће оставити трага чак и на онима којима у овом свету сасвим добро иде. ‘’ Свет је овај, тиран тиранину, а камоли души благородној ‘’ реако је Владика Његош још у време када борба за опстанак није попримила размере какве има данас. У време Његошево на планети је живела и грешила само једна милијарда људи. 

         Веза између густине насељености и ескалације греха у свету је скоро па директна. Јер нема човека који је живео у свету а да није грешио. Дакле са математичке стране ствар је јасна. Повећањем густине насељености повећава се и количина греха. Параметар који остаје непромењив овде је површина света. Оно што се може мењати јесте број становника. У време његошево негде на другом крају континента живео је Роберт Малтус. Такође теолог по образовању само са нешто другачијим поимањем Бога, Малтус се запитао да ли смо испунили реч Божију дату нам у старом завету: ‘’ Рађајте се и множите се и напуните земљу ‘’. Да ли смо можда напунили земљу или смо чак и претерали с тим. Запитам се и ја данас када улазим у возило јавног превоза. Да ли је Господ имао одређени лимит на уму када је употребио свршени глагол напунити у својој поруци нама. Ограничавање броја становника или његово редуковање смањило би количину греха али би такав подухват био потпуно бесмислен. Људи би и даље грешили ма колико да их је на планети а живот међу њима неби постао нимало бољи ако би их било мање. У време када је син Божији морао да интервенише на земљи број становника планете није прелазио ни 200 милиона људи но ипак су били у прилично лошем духовном стању. Дакле грех је тамо где су људи. Проблем није у броју већ у концентрацији људске популације односно у густини насељености. Ако сте у просторији заједно са 10 људи, постоји одређена вероватноћа да је један од њих зао. Ако сте у просторији са 20 људи та вреоватноћа је два пута већа.

         Ову хипотезу потврђују дела светих отаца цркве и криминалистичка статистика. Простори веће густине насељености бележе и већу стопу криминалитета у односу на слабије насељене просторе. Примера ради већ споменути Монако са својих 18000 становника по километру квадратном познат је по коцкарницама и прању новца. Амстердам по крувама и опијатима а Ватикан по томе што су његови становници почели откупљивати грехове за новца. Ово су само од неких грехова које ми обични нормални људи не чинимо али има ту и нас обичних и нормалних који мрзимо ближњег свог јер се налази у реду на трафици испред нас, јер је ушао у лифт заједно са нама, јер можда седи на седишту у аутобусу или само зато што је једноставно ту и што постоји. Да не говорим колико тек мрзимо оне који желе да заузму наше радно место, који би да се обрате девојци коју ми волимо, који би да украду аутомобил који смо ми купили. Већа густина ближњих својих по километру квадратном резултира и већом интеракцијом са њима. А стална борба око различитих ресурса уводи нас у ситуације да ова интеракција нема готово никад за резултат љубав према ближњем свом. Псу мога ближњег сметају петарде које ја волим да бацам, а мени смета говно пса ближњег мог које он не воли да покупи. Мени у приземљу смета ђубре које они испуштају са својих прозора али мени зато не смета што се покварио лифт и нећу да учествујем у сакупљању пара за његову поправку. Наравно нико вам не брани да све те људе волите али ипак чињеница је да су највећи светитељи постали светитељима у просторима на којима су они били једини становник свог километра квадратног, дакле у пустињама. Или барем колико толико изолованим монашким заједницама. Нико вам не брани и увек можете мрзети своју манастирску братију и у њима видети некога ко угрожава ваше интересе али ипак се рачуна с тим да су ти људи тамо ипак ту са циљем да такво понашање избегну или барем сведу на најмању могућу меру. Тако да нам и пример Светих отаца говори о томе да су се и они изоловали од света и људи и ако су волели цео свет и све те људе у њему. Потреба за одласком у пустињу и издвајање од света, стара је колико и сам огреховљени род људски. Потреба за самоћом постаје све већа и већа како се повећава и огромно мноштво људи око нас и интеракција које са њимам морамо имати.

         Бити сам, без других, постало је жудња не само монаха већ и озбиљних грешника. На многим концертима или утакмицама посебну цену имају карте које вам омогућавају да будете у окружењу мањег броја људи. Основна предност свих тих ВИП простора јесте управо у мањем броју људи са којима ћете боравити. Нажалост квалитет тих малобројних око себе још увек не можете да бирате јер ВИП улазницу може добити свако ко може да је плати. Дакле добијате само више простора да се можете одмакнути ако вам неко приђе исувише близу. Слична ствар је и са бизнис класом у авионима и возовима, не возите се брже већ је око вас мање људи а више простора за ноге.

         Која је то оптимална густина која би могла бити по мери човека тешко је могуће одредити, барем за сада то излази изван оквира мог познавања психологије и теологије. Да други човек буде довољно близу да се може волети а опет довољно далеко да се не може почети мрзети. Зависи то од доста тога. У цркви се гужва доста боље подноси него у саобраћају, док се на стадионима човек може осећати задивљеним и усхићеним до те мере да човек постаје једно биће са гомилом. Да исто мисли, осећа и размишља као и гомила. Како год било живот у великим градовима је боље од било ког научног експеримента показао да доводи не само до греха и губитка живота вечног већ и до озбиљних проблема и у животу овом. Староседеоци великих градова годтово да не постоје. Не постоје породице које живе у таквим градовима дуже од 5 генерација. Природни прираштај у вишемилионским градовима је изразито низак, тако да ови градови више расту приливом досељеника него што се у њима нових становника роди. Свака следећа генерација потомака оних који су се доселили оставља све мање и мање потомака. Услови за живот наизглед бољи од оних у руралним срединама, изгледа да не допуштају опстанак људске врсте при тако великим густинама насељености. Борба за животне ресурсе често нам не оставља могућност да имамо потомство нити да се њиме бавимо. Сећам се вренеба када је у мом Београду било могуће паркирати аутомобил блио где у граду и то потпуно бесплатно. Касније су се појавио неки олош који је одлучио да тај простор на тротоарима више не припада грађанима овога града већ градској управи, па су тако почели наплаћивати његово коришћење. Сећам се и времена када је градски превоз био бесплатан. Мислим да је питање времена када ће се почети наплаћивати улаз у паркове или вода на јавним чесмама.