Уб

Ако те девојка остави или ако те железница изда и остави на станици као куче испред касапнице, када ти све лађе потону, сви авиони попадају а возови буду отказани, ако незнаш шта са собом преко дана увек можеш отићи у место звано Уб. Када желиш да убијеш бесмисао, путовање је увек добра опција. Сигуран сам да у вашој близини постоји место у коме још нисте били. Тако је тога дана када је отказан воз за Сталаћ, у мојој близини био Уб. Немајући више куд, ја и сапутник смо отишли тамо. Ако сте из Београда Можете устати у нормално доба, негде око 7, отићи до Уба, бити тамо, обићи цео град, вратити се назад, успут посетити Обреновац и још ће вам остати времена да одете и до стадиона фк Чукаричког и погледате утакмицу.  

Место у коме је рођена још увек жива фудбалска легенда Драган Џајић осим тога, познато је и по свом необичном имену које цело стаје на регистарску таблицу аутомобила домицилног становништва. Кад је већ тако и река која протиче кроз град се тако зове. Да ствар буде забавнија и њихово пиво се тако зове – Убско. Иста пивара производи и Туборг без неколико слова нараво. Уб садржи једну музичку школу, једну јако лепо уређену цркву и црквену порту, аутобуску станицу, градски трг, већи дом здравља, ловачко друштво и још по нешто.

                              

    Од занимљивих објеката ту је и овај са слике, романтични кутак за младенце. Општина Уб је схватила како трубачки оркестри ремете нормалан рад општинских чиновника, подстичући на радост, весеље и свеопшти јавашлук, па су простор за венчања изместили изван општинске зграде у овај симпатични објекат. 
   

Ту је и овај симптични трг, за ову прилику окупан и умивен кишом. Лепо и пространо, погодно за све врсте прослава. Можда и најлепши објекат у целоме убу јесте њихова црква и њено двориште. Када би се тако нешто делило овај би верски објекат добио свих 5 звездица. 

Пожега и Косијерић

Поделите своје жеље и животне амбиције са другима и можда ће вам се нека од њих испунити или допунити. Ја сам пожелео да посетим Косијерић. Након што сам своју жељу и намеру обзнанио и другима добио сам више различитих предлога и сугестија. Један број људи ме је питао, шта ћу ја уопште тамо а други број људи ( комада један ) ми је рекао да у Пожеги има железнички музеј и кренуо самном онамо. Пошто су Косијерић и Пожега на свега пола сата возом једно од другога било је изводљиво посетити их обоје у току једнога дана.

Пошто је било пруге и возова, коистили смо услуге железница Србије, конкретно Србија воза и инфраструктуре док је Србија Карго остављен за нека боља и сретнија времена. Нашли смо се на станици Раковица и почели да чекамо међународни воз за Бар. Он је каснио скоро цели сат, јер су предност имали возови са линија БГ Воза. Разлика је не само у рангу већ и у броју путника. '' Барац '' је у сезони полу пун а БГ Воз за и из Ресника је обично празан. У сваком случају воз се појавио и одвукао нас из Београда. Просечном брзином од око 50 километара на сат, поред прозора су пролазили Бела Река, Ненадовац, Вреоци, Дивци, Ћелије... Негде у Кањону Граца ипак сам се сетио да би требали да вагон с' купеима заменимо вагоном са биртијом. Тако да је мој сапутник са 365 Delhaize пива прешао на Никшићко светло. Вагон биртија је као и сви остали вагони био Црногорског порекла па је тако и избор брендова требало да представља најбоље производе свог краја. Тако вам је у свим вагон биртијама, овог дела европе.

Вагон биртија је сам по себи нешто што обичну вожњу претвара у својеврстан догађај због кога се креће на пут и због кога се бира баш оно превозно средство у чијем саставу је има. Стигли смо у моменту када се испод таванице сакупио облак дима, а сви присутни осим полиције били на трећем пиву од Београда. Треће пиво је управо оно на коме се обично поручује и четврто, тако да је атмосфера била заиста за памћење. Изгледа као да се сви у вагону познају и да се управо сви враћају у завичај ( Црну Гору ). Четврто пиво је оно пиво на коме си довољно опуштен да би певао, па се и то дешава. Репертоар је из седамдесетих година, златног доба наше народне музике. Има севдалинки, изворних црногорских и сличних песама. Конобар воли свој посао, ужива у њему и најгласнији је од свих. Група младића која је кренула на море, сада већ под утицајем старијих земљака и четвртог пива, полако са Новосадског прелази на матерњи нагласак и такође покушава да пева колико зна и уме те већ давно заборављене песме. Четврто пиво је оно пиво на коме ако си старији узимаш да једеш а ако си млађи узимаш да пијеш пето. Тако да неки ваде храну а неки вичу туру. Најбољи могући комфор какав нема ни у колима. Паметан је онај мозак који је смислио да се у вагон може убацити биртија. 

За разлику од пива, вода је оно пиће које те тера да се крећеш и од којег те не држи место. Ја тако одлазим да протурим главу кроз прозор а ускоро ће то учинити и сапутник. Стижемо тако са главама на прозорима у Пожегу. Станица је велика и пространа, теретна и путничка на раскршћу барске и моравске пруге. Одавде један крак води ка Овчар Бањи и Чачку... а други ка Севојну, Ужицама, Прибоју... Тако да има интересантног садржаја за возољубитеље. На станици коју ћемо обићи и у повратку налази се железнички музеј како на табли пише у Београду. Посвећен је узаном колосеку и парним локомотивама. Има на нашим пругама и других локомотива које би могле по години производње да буду и у музејима али овде се сматра да је штета да нам резервни делови стоје у музеју па их користимо све до касације. Леп музеј, љубазно особље, кустос музеја воли свој посао и са пажњом дочекује свакога ко упадне овамо. И ако је масу пута поновио све то исто и даље је ведар и расположен. У слободно време шиша травњак и уређује простор. Овде се између осталог налазе и такви експонати каквих нема ни у матичним земљама у којима су произведене. Продају се у овој земљи и вредније ствари, па де неће гомила старог гвожђа. Пожурите док су још у нашем поседу. Можда и једина вредна ствар коју смо видели у Пожеги.

Продужавамо ка центру град и углавном затичемо хаотично и насумично уређен простор. Православна црква неким случајем није у центру као код других мањих градова,већ на периферији окружена остацима грађевинског материјала. По стилу градње представља мешавину класичне моравске школе и хангара за авионе. Наос цркве заправо највише личи на авионски хангар. У наставку наилазимо на риболовачки клуб у функцији самосталног угоститељског објекта. Власник разочаран у живот и људе, на ко знам ком пиву. Ко зна које пиво је оно пиво када ниси пијан али бесциљно седиш ту већ данима за кафанским столом и конструктивно критикујеш све што ти смета у свакодневном животу. Клијентела су углавном мушкарци у зрелим годинама, пошто ови млади данас мисле да ракија не може бити добра ако не кошта 200 дин. Ето овде може, уверио се сапутник, попио је две по цени од 30 дин. Рекао је да жели да се врати овде једног дана и да неће више да излази по Београду већ да ће једном у недељи да изађе негде у унутрашњост. Да не давим даље, најскупље пиће, овде је литра вина која достиже астрономских 500 дин. Пријатно друштво, локалне приче и све могуће информације о Пожеги и околини добићете овде. Туристички инфо центар са младим хостесама никада неће моћи да замени живи разговор са локалцима. Следећа лепа ствар у пожеги је трг. Помислићете да постоји некакво градско шеталиште, пешачка зона, корзо, Кнез Михајлова, али нема. Чим напустите централни трг можете видети гомилу разбацаних кућа и локала. Када то све обавите, можете наравно покушати да пронађете нешто што ми још нисмо.

Након краћег фотосафарија на железничкој станици, као и дуже куповине карата, наишао је воз са којим напуштамо '' Српски Лондон '' и одлазимо у Косијерић. Овај град је одушевио својом атмосфером, архитектуром и неописивим шармом који имају само градови великих надморских висина. За појмове Србије то је све преко 500. Окружен високим и стрмим брдима, није оставио много простора да ради ко шта хоће, и гради где ко хоће, већ све некако има смисла и све је ( опет некако ) на своме месту. Парк, Стари Хан, Хотел, мало насеље са солитерима, неугледна аутобуска станица, река, базени, терени, пруга за цементару... Утисак мало квари то што Косијерић не живи поред пруге, већ је од ње одвојен неком врстом индустриске зоне. У граду ничег нема превише. Нема по 5 кладионица за редом, нема 5 кафића један поред другог. Да вас неко пита шта има у Косијерићу, неби сте му имали шта рећи. Осим да вам се град свидео и да би сте могли да живите ту. Барем док траје лето. Веома коси кровови чак и на оно неколико солитера говоре ми да су овде зиме хладне и сурове. 

 

У повратку воз опет касни, овога пута на нашу радост. Уместо тврдог седења у новом модерном возу, који смо чекали, долази онај који смо свесно и са немером пропустили. У смеру супротном од мора више нема биртије. Претпоставка је да ретко ко има пара или јетре по повратку из ноћног живота црногорског горија и приморија.