Геопростор - путовања и истраживања: новембар 2018

Нема шансе да нисте били на Златибору. Макар само и на тренутак како би аутобус направио паузу на свом путу ка Црногорском приморију. Ако још нисте били тамо, свакако покушајте макар једном. Такав је ред у нашој земљи. Посебно од када се број дестинација домаћег туризма озбиљно смањио. Златибор ће вас научити како да пожелите одмор у природи. На њему природе данас има тако мало да ће вам просто недостајати.

Оно што ћете одмах приметити по доласку овамо јесте да сте стигли у центар великог градилишта на коме се тренутно одржава вашар. Ако стигнете ван сезоне, избећићете вашар, добићете само градилиште. Читав један мањи град састављен од викендица и хотела. Постоји чак и некакав примитивни облик градског превоза са аутобуском линијом ка Ужицу и Чајетини која пролази кроз један део насеља Златибор. Биће вам потребно око пола сата хода да само изађете из насеља а још око сат да га потпуно изгубите из вида. Ниво туристичке сатурације је одавно достигао максимум, гужва на улицама и по угоститељским објектима почела је да растерује своје госте. Људи има свуда осим у природи.

Интересантно је да поред свега што овде постоји још увек нема најобичније надстрешнице изнад перона аутобуске станице. Тако да је први утисак такав као да сте стигли дестинацију негде на блиском истоку. Развој туризма не замислив је без железничке станице. Златибор је има али она се не користи. И ако се налази на барској прузи која спаја неколико популарних туристичких регија као што су приморије Црне Горе, главни град Србије, Ваљевски крај, долину западне мораве или полимље. Ж. Станица одише својим старим сјајем, пројектована тако да има бифе и удобну чекаоницу данас је напуштена и може се користити за нужни смештај авантуриста који би бесплатно преноћили на њеним подовима. Удаљена је 9км од центра златибора, што се да лако прећи некаквим локалним аутобусом који би ишао у време проласка воза. Овај огроман потенцијал да се на планини доручкује а на мору вечера за сада остаје не искоришћен до даљњег.

Садржаји као што су планинарење овде на планини као да нису узети у обзир. Стазе су лоше обележене, карте које можете добити у туристичком инфо центру су доста оскудне и неупотребљиве изван насеља. Једини пл. Дом налази се на око 5 км од центра и дело је приватних предузетника а не планинарског савеза србије. Могу вам речи да је савршен и да има чак и билијар у тв сали за ручавање. На златибору се током лета свакога дана налази и до десетак хиљада душа које тумарају по вашаришту или се преједају у неком од ресторана. Нигде ни једног планинарског клуба који би секташио људе и организовао бесплатне планинарске туре по околини у циљу омасовљења и популаризације планинарства. Тако да сте као планинар овде препуштени сами себи и сопственом авантуристичком духу. Маса њих се одлулучује да попне споменик на малом брдашцету изнад града. Тек по неки младић или пубертетлија се упушта у авантуру да током поподнева оде на Чиготу. Око 4 км даље од споменика и савлада већ нешто значајнији успон од неких 400 метара висинске разлике. Обично у патикама и са кесицом смокија са собом. Тамо према Торнику већ нћете наћи живог човека осим ако му не дођете у двориште од викендице. Од бесплатних садржаја остаје вам још само моцартова кладионица у којој можете на миру погледати утакмицу или користити клозет.

У гастрономском погледу дестинација је смрт за вегане. На сваком кораку вам се нуде прасићи, лепње са мочом од печења и кајмаком, ракијештина, пршута, сиреви, јаја и слично. На пијаци готово да и нема биљака. Ако сте при колима и ако вас је дошло више, слободно потрошите бензин и одвезите се у Чајетину. Она се налази на око 10 минута вожње а храна у њеним кафанама је и до три пута јефтинија и можда само мало лошија од оне у туристичком средишту.

Овде вреди доћи аутом, стационирати се у некој јефтинијој кући за издавање на крају града а затим аутом истраживати околину. Отићи до Ужица, Мокре Горе и шарганске осмице, Таре, Златарског језера, Вишеграда или Стопића пећине. Управо ова пећиница једна је од најлепших у Србији одмах после Рајкове. Унутра има водопад са бигреним кадицама. Јако лепо осветљено и уређено. Једино што пећини недостаје јесте мало клаустрофобичности и километраже.

Садржаја за децу нема да фали. Све од шећерне вуне до дино парка. Наравно за озбиљне новце. Постоји и базен на отвореном, као и неколико језера у која је могуће ући. Травари и продавци сумњивих пчелињих производа су свуда около. Недостаје само да се појави још и мекдоналдс да слика буде комплетна. За разлику од других планина и пустопољина овде барем нећете имати проблема са снадбевањем храном и пићем, поштанским услугама, подизањем кредита у банци, одласком на рулет и сличним потребама. Ноћу нема буке, углавном је мирно после поноћи. Клима је сасвим прихватљива, мада ипак поведите рачуна, планина је ово и ако изгледа као град.

Две слике, изнад, одлично описују тренутно стање ствари на златибору. Пре и после појаве савременог туризма на овим просторима. Девастација природе са циљем боравка у природи. Нигде и никако пронаћи праву меру, колико је довољно и када је доста. Наше планине и наш народ су такви. На појединим планинама неможете наћи чак ни обичну продавницу док на овој конкретно више не можете пронаћи планину.

Врхови Чиготе. Лагана и нимало захтевна планинарска стаза. Недостатак шуме олакшава оријентацију и сналажење у простору. Није баш да се то у планинарству препоручује али овде човек може ходати сасвим сам. У оваквим пределима човек пожели бити сам са собом.