недеља, 19. април 2015.

Печуј

Негде у Југозападној мађарској налази се град Печуј. Предпостављам да га никада небих ни посетио да ми се није указала јединствена прилика да то учиним заједно са члановима свог колектива. Група од 60 и више нас отишла је на ово необично и јефтино путовање средином марта 2015. године. Свако из својих побуда и разлога. Неко да убије време, неко да види нешто ново и егзотично, неко да побегне од свакодневне монотоније а неко да набави сирева, кобасица и вајкрема...

Освануло је мрачно и облачно јутро. Кренули смо на како ће се испоставити бесконачно дугачак пут. Возили смо се преко Новог Сада, Врбаса, Куле, Сомбора, Баје и тако даље до Печуја. Кренули смо са идејом да је Печуј неко погранично место и да ћемо, мање више, чим пређемо границу, стићи на одредиште. Испоставило се да ћемо у аутобусу провести 6-7 сати по правцу. Како никада нисам пролазио овим крајевима, гледање кроз прозор било је прилично занимљиво... Врбас, Кула и Црвенка уопште не личе на друга насеља северне Србије. Нема ушорених кућа, великих лимених капија нити оног канала што пролази дуж целе улице. Прилично анархично уређена места. Понека фабрика, пар кућа ту, пар кућа тамо, терен за кошарку, биртија и неколико продавница. Између њих нешто мало дрвећа и земљаних површина неодређене намене. Види се стрми лесни одсек Бачког лесног платоа. Кроз супротне прозоре аутобуса види се бескрајна равница као и свугде што се виђа у овим крајевима. Пролазимо кроз Сомбор. Ни он није онакав каквим сам га замишљао. Изгледа као и ова села кроз која смо прошли с том разликом што има блокове стамбених зграда ту и тамо.
После границе наилазимо на таласаст терен уместо равнице. По други пут прелазимо Дунав, пролазимо кроз неколико лепих и добро уређених тунела. Свратили смо у Бају како би смо обишли неки оскудни супермаркет, тоалет и мењачницу...

На крају свега што смо прошли, излазимо у центру Печуја. Град је исувише велики за наших 5 сати које имамо на располагању. Народ се протеже и полако почиње да се одлази на разне стране света. Једни остају са водичем, други нестају у мрежи градских улица а трећи одлазе директно у тржни центар без много размишљања шта би са собом и где. Почињем да истражујем чега има у близини. Наишао сам ни мање ни више него на џамију смештеном у аустроугарски амбијент. У понуди су још и синагога као и десетак катедрала већих или мањих димензија размештених по центру и околини. Од православних објеката постоје остаци једне цркве из времена пре великог раскола. Бројни подземни канали у којима сам се нашао испуњени су влажним ваздухом а сасвим могуће и угљенмоноксидом. Услед недостатка кисеоника и болова у глави журим да напустим овај необичан музеј. У близини се налзи неки паб, пивница или бар са подрумском атмосфером и још већим степеном влаге у ваздуху. Не остајем унутра. Одлазим даље. Мађарски пролазници журе својим послом и живе своје животе колико је то могуће. Локално становништво својим постпупцима често ме подсећа да и ја тамо негде имам свој живот и улице којима пролазим. Проналазим железничку станицу и одмарам тамо неко време. Уживам у релативно густом железничком саобраћају за један мали град на граници високоцентрализоване Мађарске државе. Сећам се Београда и наше главне станице на којој у ово доба дана вероватно нема никог живог. Овде је управо отишао воз за Будимпешту сасзављен од готово 10 вагона. Неко ће за два сата бити у Будимпешти док ћу ја наредна два сата пошто више незнам шта бих друго провести у бесциљном лутању тржним центром где покушавам да купим било шта чиме бих се хвалио по Србији како сам га јефтино набавио. Немам никакав план па сам узео УВ филтер за фотоапарат и јели, наравно, сир. Исти онај сир по који Мађари долазе на Бувљак у Суботицу. Предходно је потребно да неко колима оде у Сегрдин, тамо узме сир, на граници у повратку узме повраћај Мађарског ПДВ-а и онда га као јефтинијег него што је био купљен продаја уз неку малу провизију.

Враћамо се назад. У аутобусу је полумрак. Неко покушава а неко спава. Возач и водич су пустили страни филм али не и звук. Ваљда то тако треба да буде. Они су ти пустили па ти гледај ако хоћеш. Женски свет препричава доживљаје. Неке од њих су веселе а неке жале за пропуштеним приликама за куповуну неког одевног предмета. У понедељак сам имао осећај да није било викенда, јер сам са колегама за један дан провео скоро исто времена колико проведем на послу за читаву недељу. ( у аутобусу 14 сати а на послу 20 сати недељно ) Гледам  кроз прозор у црни мрак. Очекујем да видим још по нешто ако је могуће... Опет пролазимо кроз сомбор. Субота је увече али нико није у граду. Пола девет је, никога нема на улицама, а ретко ко је у становима. Тек по негде гори сијалица од 50 вати. Негде само плавичаст одблесак од телевизора... У неком успутном мотелу, вода није за пиће али зато има да се купи. Даљих утисака није било.       



Неколико кадрова оданде...





субота, 18. април 2015.

Кањон реке Градац

Недалеко од града Ваљева, налази се кањонска долине реке Градац. Када једном стигнете до Ваљева, неће вам бити тешко да пронађете кањон ове реке.  Градац се управо у Ваљеву, тамо поред градског стадиона и Цркве улива у Колубару. Можете пратити реку из самог Ваљева, што је најсигурнији начин да пронађете кањон. Железничка станица Ваљевски Градац налази се у самом кањону. Ово је вероватно најлепши начин да тамо стигнете... Ко воли може стићи аутомобилом или '' Ладом Њивом ''.

Сишао сам са воза где је требало. Врата вагона се нису заглавила као једном раније када сам ишао неким послом до Барајева, па остао у возу до Лазаревца. Интересантно да до ове железничке станице не постоји прилаз асфалтним путем. Тако да на њој углавном излазе и улазе само планинари и авантуристи сваке врсте. Овога пута имао сам задатак да набавим око 4 килограма меда у манастиру Лелић који се налази колико ми се чини на два сата хода од ове станице. Манастир се налази са оне стране реке, па ми је први задатак да пронађем мост преко ње. Отправник возова ми љубазно објашњава где их могу наћи...
'' Прођеш кроз два тунела и идеш десно ка реци, или прођеш овај један тунел овде и идеш лево ка реци ''. Мостова можда има а можда и нема, зависно од ћуди реке тих дана. Ни он сам није сигуран у њихово постојање. Једини мост за који сам сигуран да постоји јесте онај преко кога сам малочас прешао возом. Враћам се до њега, наравно не кроз тунел како ми је саветовано већ шумском стазом около тунела. После неког времена прешао сам железнички мост, веома леп и не толико дугачак и нашао се на другој страни реке, баш код манастира Ћелије који сам такође намеравао да посетим у повретку.

У њему су сада две цркве, једна новија и једана много старија. У мањој, посвећеној Св. Архангелима Михајлу и Гаврилу се сада налазе мошти Светог Јустина Ћелијског, најпознатијег духовника из овог манастира. Манастир датира још из времена краља Драгутина.

Одавде се може сићи до реке широким шљунчаним путем који се како одмичем уз реку претцара у добро обележену планинарску стазу. Пролазим поред мањег етно ресторана са друге стране испред кога управо тада локалци разматрају могућности за поновно подизање моста на реци. Пролазим и поред малог извора из кога извире краћи поток, дужине свега неколико метара. Ово није реткост у кањонским долинама али оно што га издваја јесте то што извире из саме алувијалне равни реке а не негде на падинама кањона какав ће случај бити са осталим изворима поред којих ћу проћи. Пролазак кроз кањон представља доживљај сам по себи за све нас који волимо боравак у природи. Чује се само хук реке, а понекад и возова са Барске пруге. Смењују се сужења и проширења, шуме и пропланци, путићи, потоци и понека воденица. На последњем проширењу налази се донекле уређен простор за излетнике и љубитеље пива и роштиљања. Одавде се скреће за село и манастир Лелић а право се наставља планинарска стаза до извора Градца. Обилаз извор и хвата се оне друге стране кањона која је нешто стрмија и дивљија од ове на којој сам сада. Сада морам да се извадим из кањона и изађем у село. Ходам узбрдо око пола сата и близу сам села. Успут пролазим поред мањих вртача који има у Лелићком зеленом красу. Има у овом крају још и различитих јама и пећина...

Стигао сам и у други манастир на овом Ходочасном планинарењу. Манастир Лелић задужбина је Светог Владике Николаја Велимировића. Ово је један од ретких Српских манастира сазидан у ХХ веку. У њему су мошти Светог Владике Николаја. Овде сам успео набавити веома квалитетан мед по који сам био пошао.

Након што сам завршио све ради чега сам долазио, морао сам некако да се вратим у Ваљево. Ово није било одмах могуће. И ако се налазим на свега 10 километара од центра Ваљева овамо ретко залазе локални аутобуси. Да се враћам кроз планину до пруге, немам воље јер не волим истим путем назад осим ако то није једини пут натраг. После неког времена проведеног у чекању локалног аутобуса појавио се такси и одвезао ме у Ваљево по цени од невероватних 150 динара. ( Март 2015 ). У овом лепом граду сам успео да се одморим и сачекам воз за Београд. На крају пута, у станичној биртији имао сам прилике уживати у једном од ретко добрих домаћих пива - Ваљевском пиву које се овде производи од 1860 године. Ваљево, које се налази у подгорини Маљена и Повлена има изузетно квалитетну воду захваљујући којој и има овако квалитетно пиво. Ваљевци негују пиварску традицију, још увек на етикети имају ћирилицу, а флаширају га у старим зидарским флашама на које смо навикли годинама... Још једно пријатно изненађење је и ценовник станичне биртије. Пиво је свега 100 динара, са све ПДВ-ом, услугом, бесплатним новинама на сваком столу и тоалетом.

Видео материјал снимљен на локацијама...










петак, 11. јул 2014.

Култура самосталних путовања

        Ако се не водите логиком усе, насе и подасе, вероватно сте чули и за могућност посете разним другим световима осим овог који познајете. Друге културе, цивилизације и географски предели могу се налазити и на мање од 500 километара удаљености од вашег дома. Поживети у тим световима неко време било би једно занимљиво и употребљиво искуство. За промену, бити негде другде, доживети нешто ново може имати смисла када се једном навикнете на такве доживљаје. Имати развијену жељу за путовањима представља саставни део културе живљења. Живећи у колотечини коју могу да поремете само отказ, развод брака или рођење детета, путовања представљају нешто што ће се памтити као један од лепших делова нашег живота. Стићи до разних места више не представља проблем. Ако то жели, скоро свако може стићи до локација удаљених и по неколико хиљада километара. Ако имате довољно новца да купите храну за наредних десет до тридесет дана унапред, онда само остаје питање где ћете потрошити тај новац да ли у локалном супермаркету, на некој пијаци у Севастопољу или у некој пекари у БаденБадену. Дакле сасвим је могуће одстопирати се до Истанбула, наћи јефтин или бесплатан смештај и то би било то. Храну ћете као што сам вам већ рекао јести и на њу трошити ма где се налазили, дали код куће или тамо где сте тренутно. Чак и ако сте део најнижих друштвених слојева и живите псећим животом спавајужи по шахтовима и хранећи се по контеинерима, чак ни тада друмови света неће остати затворени за вас. Можда ће вам такав положај омогућити да пропутујете далеко више него ми остали који имамо стан, посао, и породицу.  
         Осим самосталних путовања, постоје наравно и свима познате туристичке агенције које ће вам олакшати путовање али и новчаник. Које су предности путовања у стаду а које путовања самостално уочићемо у наставку...
        Туристичка агенција вам обично понуди одређени број дестинација и одређени квалитет смештаја и исхране на изабраној дестинацији. Од '' шверц аранжмана '' који обухватају превоз до тржног центра у иностранству и назад са задржавањем од дванестак сати на одредишту, па све до вишенедељног смештаја у најквалитетнијим хотелима са неограниченом исхраном. Предност ових организованих путовања јесте у томе што штеде ваше време. Ако је ваше време скупо или ако га немате много, можете отићи негде са агенцијом и имати једно сасвим испланирано и контролисано путовање. Видећете дакле оно што се треба видети. Ако сте у Бечу добићете сат времена да поједете сахер торту с кафом, ако сте у Берлину одвешће вас да видите остатке од Берлинског зида и зграду парламента. Предпостављам да би сте до Ајфеловог торња или неке пивнице у Прагу умели да дођете и без водича али ето, таква су правила, тако то иде... Ако пожелите да видите Берлинску станицу ЗОО, Бувљу пијацу у Будимпешти или да попијете пиво у парку који вам се из неког разлога допао то неће бити могуће јер пијење пива у парку који вам се допао није део програма агенције, група не може да чека на задовољење ваших потреба. Ако одете на летовање или зимовање ситуација је нешто боља, преко дана можете шта хоћете али се не удаљавајте толико далеко јер вам се може десити да ћете преспавати негде другде а не у хотелу који сте унапред платили. Наравно ако сте уплатили смештај у Паралији где вам се досадило после три дана, мораћете да останете и наредних дана све до краја пакет аранжмана.
        Са друге стране може се рећи да је аутостопирање чисто губљење времена или да је спавање по становима непознатих људи са интернета повезано са одређеним ризицима по живот и здравље. За '' кауч сурфинг '' се то свакако може рећи. Иначе проценат смртности на туђим каучима ипак је мањи од процента смртности присутног приликом проласка кроз кањон Мораче. Констатација да се на аутостопу губи време потпуно је тачна. Можете стајати на путу сат времена, шест сати или цели дан. Ако намеравате да део свог годишњег одмора проведете на банкини аутопута онда је ово права ствар за вас... Ко год има сталан посао и мало слободног времена неби требало да губи време на овај начин. Возови и јефтини летови су боље решење. Уопште та нека идеја о одласку у свет са 20 евра је могућа али вам ја неби саветовао да спавате по кукурузиштима и живите на лебу и води. Имате две крајности, једна је ова са спавањем по лединама а друга је одлазак у туристичко стадо. Има ли нешто између, вероватно да има... Још увек можете користити железницу и хостелски смештај. Самостаслна путовања су сасвим могућа... Више о томе можете пронаћи на адреси www.klubputnika.org

среда, 07. мај 2014.

Охрид и Македонија

С' планинарима кренух на пут ка Македонији, Охриду и планинском врху Кајмакчалан. Земљу коју сам до сада имао прилику видети само кроз прозор возила или током посета разним бензинским пумпама дуж аутопута, на крају сам мало боље упознао.



Као и у свим другим банана република, створеним на брзу руку, више вољом страних сила него ли борбом сопственог народа, тако се и у овој јавила тежња да оправда сав бесмисао свога постојања кроз прекомерно истицање сопственог идентитета и културноисторијског значаја. Тако вам се може догодити као и мени што је, да при уласку у ову земљу на граници проведете више времена него што би вам било потребно да се кроз њу превезете с краја на крај. Тако су људи који су одлазили у Грчку на граници провели 3 сата, а у проласку кроз Македонију можда око 2 - 2,5 сата. Предпостављам да су желели да оставе утисак и да путујућем свету покажу да ето и они постоје на политичкој карти и да ето и они имају своју државу. И наравно као и увек, јави се онај ужасан осећај кад прелазите границе нечега што су вам дедови ослобађали а ви изгубили без било какве борбе да то сачувате.




За оне који никада нису путовали изван граница своје земље и који Македонију доживљавају као домовину трансвестита Бокија 13 и покојног Тодора Проеског, морам да кажем да није све тако црно и да Македонија има још много тога другог да понуди путницима који у њу долазе. Прво што она нуди јесте природа каква се ретко виђа. Велики број врхова преко 2000 метара омогућавају планинарење и све сличне активности у природи. Шара, Пелистер или Галичица само су неке од најлепших планина ове земље. Охридско, Преспанско и Дојиранско језеро, реке Вардар и Црни Дрим... Све ово не налази се ни близу аутопута ка Грчкој тако да се не може јасни ни видети без неког већег скретања у лево или у десно... Чега још овде лепог има... Лепо је наравно и то што не можете да промашите квалитетан оброк не морате да се распитујете около и завирујете по интернету, јер је свуда где год да одете на храну, све како треба. Што је још лепше у овој земљи не морате да једете по киосцима како би сте уштедели на храни. Цене једног културног оброка су сасвим приступачне. Храна је мање или више као и код нас. Ако сте се некада питали како изгледа оно што зову '' Тавче на гравче '' нећете се много изненадити. У дословном преводу са Македонског наречија ово значи '' Пасуљ у шерпи ''. За туристичке потребе служи се у земљаним посудама како би се избегла баналност самог јела, а туристи пружио осећај да то ипак није само обичан пасуљ. Углавном се можете хранити рибом, бурецима и роштиљем... Што се њиховог осећаја за туризам тиче могу вам рећи да га имају и ако понекад изгубе меру... Можда је ово један од најспособнијих народа балкана по овом питању. Не вуку вас за рукав, не увлаче вам се као Грци или Турци, не претерују са ценама и ако су свесни да туристи ипак имају неког новца који би могли да потроше. Паметни су. Желе да се максимално опустите и кренете у сумануту потрошњу охрабрени повољним ценама. Понашају се према туристима сасвим нормално и природно. Примају евре као и своје паре, такође и динаре понегде... Како је ово један од важнијих аспеката сваког путовања морам бескрајно да похвалим њихов смисао за туризам. Знају Српски и не праве се да га не знају као Бугари или Словенци што раде кад одемо тамо... Једнино што воле јесте да у недостатку реалних туристичких вредности понешто и измисле или сасвим претерају. Може вам се рецимо догодити да овде, онде угледате споменик Александру Македонском, највећем Македонцу икада рођеном. Ако би ово узели за озбиљно онда би Македонски народ такође морао постојати у оно доба... Међутим пописи становништва нису забележили постојање Македонског народа све до пописа обављеног 1951 године. Оволики дисконтинуитет у свом историјском постојању вероватно нису у стању да објасне. Слична туристичка хипербола дочекаће вас и на Биљаниним изворима, локалитету познатом из песме о Биљани која је овде прала веш. Ради се о водотоку каналисаном у неколико бетонских језера око којих се формирала и развила једна већа кафана или боље да кажем ресторан.


Град Охрид. Једно 65 000 људи разбацаних по граду без неког урбанистичког плана и реда. Гомила узаних уличица у старом делу града и гомила сличних њима у новом деу града. Куће набацане како се коме свидело. Можда их је већ и превише али они ипак настављају да их граде. Собе за спавање можете наћи свуда сем у солитерима. Ко год има празну постељу издаће вам је за неке паре. Од 7 евра па навише... Клима је овде осим лети када влада пријатна свежина углавном непријатна за живот и боравак. 600 метара изнад нивоа мора и близина планине Галичице али и других њој по висини сличних гарантује вам обилне падавине и не баш топло време... Хвале се они наравно да зими нема снега због близине Охридског језера које функционише као терморегулатор, као и да температура зими не пада испод 5 степени али кога је брига... Ко још жели да зими иде у Македонију... Лети не прелази 30 па је лети и најбоље отићи тамо. Град као и сваки такав преплављен туристима нема никаквог посебног духа или шарма какав се рецимо осећа у градовима попут Мајданпека или Северне Косовске Митровице.

Има ту још неколико локација у близини као што су Струга у којој нисам био или Битољ где јесам био у центру на једно пола сата. Они тамо у строгом центру града имају мањи забавни парк вашарског типа. Такође ту је и градски парк клозетског типа. Он је потпуно не осветљен па сви одлазе тамо ради нужде. У близини су још и '' Залив на Коските '' мозеј риболова смештен у сојеницама, као и манастир Св Наум у коме је боравио Свети Николај Велимировић. Манастир и његова околина претворени су у сувенирски тржни центар.   

петак, 21. март 2014.

Чортановци - Бешка

Још једно пешачење пругом са клубом љубитеља железнице Београд. Овога пута било нас је 10 а локација је била нешто лепша него прошли пут. Национални парк Фрушка гора овога пута није био циљ посете сам по себи, већ је послужио као лепа позадина теретним и путничким возовима.



Након доласка на локацију, пре подне смо провели на некој ливади поред пруге чекајући да нешто наиђе... И наилазило је као да смо у земљи Немачкој. Након неког времена кренули смо на пешачење ка станици Бешка. Можда је требало да прођемо кроз тунел а можда и није, али ми смо ипак прешли преко брега па поново избили на пругу. Иначе омиљена забава на оваквим догађајима јесте препричавање нечијих доживљаја током проласка кроз неки тунел. Било да је возио или да је пешачио кроз њега. Када смо и ово обавили, прескочили тунел и усликали пар возова с њим у вези, наставили смо пругом ка Бешки, где смо јели шта је имало у радњи да се узме, сликали још неколицину возова и ушли у један од њих, прилично пун људи.

 

четвртак, 06. март 2014.

Београд на вoди

Нове визије буде стара сећања. Ево неколико фотографија Београда на води каквог га ја памтим.




Нови Београд на води, биће како кажу смештен тамо где су данас београдска железничка и аутобуска станица. У такозваном '' савском амфитеатру ''. Београд на води замишљали су многи политичари и понеки архитекта... Незнате вероватно да су пусте жеље једно, а просторно планирање нешто сасвим друго. Ако не поштујете законе просторног планирања уместо градског насеља, створићет некрополис.

У конкретном случају, Београд на води се гради како би у њему неко живео или радио. Основна сврха изградње јесте продаја пословног и стамбеног простора на ексклузивној локацији са лепим погледом на реку... Да би сте живели и радили негде морате имати одговарајућу инфраструктуру. Паркинг простор, саобраћајнице, електромрежу, водовод, канализацију, снадбевање намерницама... Где мислите да би се то све могло сместити? У узани простор између реке и остатка града? Може и тако, није да не може. То ће наравно проузроковати велике саобраћајне гужве, загађење и остале негативне ефекте који ће одбијати људе од ове локације и натерати их да потраже неко конформније окружење за себе. Овакви пројекти траже много простора, да би могли да се остваре у потпуности... Таквог простора има колико вам душа хоће тамо преко пута на Банатској страни Дунава.

Уместо да се смањи гужва у центру, они би да доселе још људи у центар. Уместо да се смањи гужбва у центру они граде нове атракције које ће привлачити људе да долазе у центар.  Уместо да решавају питање превоза у центру они насељавају нове кориснике превоза у центар. Уместо метроа и других корисних ствари, добили смо само неупотребљиву естетику.




понедељак, 03. март 2014.

Сајам туризма 2014

Овогодишњи сајам туризма организован је нешто касније него ранијих година. Овај величанствени скуп доста добро осликава стање туристичке привреде у нашој земљи. Прво што ћете приметити јесте несразмеран туристички биланс државе Србије. Више туриста напушта нашу земљу него што у њу долази. Немојте се бринути, то је сасвим нормално за једну континенталну државу ове величине. У природи сваког туристе јесте жеља да види оно чега у његовој земљи нема. А у нашем случају то би примера ради била једна сасвим обична хидролошка појава као што је море. Тако да се наш туристички биланс може поправити претежно кроз улагања у војну индустрију. Осим више стотина километара морске обале нашој туристичкој привреди недостаје и смисао за организацију и презентацију онога што имамо да понудимо свом и туђем народу. Тако се примера ради хала са презентацијама Србије налази на крају дугог низа хала у којима су страни излагачи и домаћи излагачи стране туристичке робе... Док сам редом дошао до понуде сопствене државе већ сам имао 7-8 кила туристичке пропаганде на леђима, као и два сата шетања до тамо...

Прва хала, у њој пола хале '' Контики '' па после и сви остали. Понуда класична, Турци, Грчка, Јадран, Европски градови... Нешто мање Египта и Бугарске. Право освежење је све већа понуда путовања у Албанију. Некада се говорило за мршаве људе да су развијени ко Албански туризам, те је управо то и најбољи разлог да посетите ову уврнуту земљу.  Албанија још увек није уништена туризмом као Грчка или Турска, тако да још увек изгледа као оно што заиста и јесте тако да ко воли необичне дестинације нека оде онамо и то још ове године... За пар година то више неће бити иста прича, цене ће одлетети у небо као и свуда у фази раста прилива туриста. Ко је откривао Бугарску у периоду између 2000 и 2005 зна о чему причам. Друга нова и до сада невиђена дестинација је и Северни ( турски ) Кипар. Наравно можете га посетити и ако сте смештени на јужном делу острва. Граница је отворена и може се прећи из једног у други део острва. Оно што се у турском делу нуди јесу хотели са коцкарницама и проституцијом. Намењени су свима само не туристима. У њих одлазе пословни људи који у Јужном делу Кипра обављају послове прања и складиштења новца. Без обзира на бизарну понуду ова дестинација ипак је нешто ново што свакако треба видети...

У међународној хали наишао сам на неке Индусе који су продали далеко више аљина. марама, асура и мирисних свећа него туристичких аранжмана. Мило је по први пут ни нешто мало Мађара. Црногораца као и обично са својом стандардном понудом. Дошли људи овамо на сајам, као да ми незнамо шта се тамо код њих нуди. Бачене паре наравно... Словенци као и увек, јако професионално и на нивоу, Хрвате нисам пронашао, мада нисам много ни тражио.

У винској хали за дегустацију, заврнуте славине. Точи се само ако купиш чашу за точење што се продаје на улазу у халу. Некада се овде цугало из пластичних чаша по свим штандовима, а из хале се излазило са пуно лепих укуса и утисака које само вино може да пружи. Између штандова се мотају чудни типови који се колико видим разумеју у вино. Цугају по гутаљ или пола, облизују се, мућкају вино по устима или удишу алкохолна испарења и ароме кроз нос гурнут у чашу.

У хали за Србе, познаници својих пријатеља излагача седе по штандовима и конзумирају домаћу радиност. Ко нема шта да понуди продаје ћилиме, сувенире, слатко од дуња и сличне производе из забити из које долази. Урадио се неки релативно оскудни материјал, ретко ко има туристичку карту да ми да, на неким штандовима нема никог јер су отишли да једу на суседном и слично... Понекад се могу ту и тамо појавити трубачи или неки фолклорни ансамбл. Углавном лоша амбалажа и осредњи садржај. Покушај да се одбеглима са села прода сеоски туризам, покушај да се блатњавим приобаљем неког језера замени море.