среда, 13. јун 2018.

Купиново - Дани Змајева

Мали излет ван града. Место ни по чему познато али релативно интересантно. Уствари овде је до недавно живео неки дебели гмаз који се после одселио у једну од оних кућа где спава по њих 30 у соби и где их по цео дан снимају камерама како се расправљају око тога ко је међу њима највеће говно од човека. Овај бедни куриозитет учинио је да село Купиново изађе на зао глас. Иначе, место би било сасвим обично.

 

У сваком случају лепо је имати другаре. Један је долазио на некакав витешки фестивал у Купинову а други је радио у Ласти, јавном предузећу за превоз путника у приградском, међуградском и међународном саобраћају. Са овим првим сам ишао да се нађем, а овај други ми је у сред дана или у сред ноћи кад год да ка позовем, спреман да истресе комплетан ред вожње за било које село у широј околини Београда. Још ме пита, а шта ћеш тамо ? Шта ћу кад сам географ по струци па морам и тамо. Сео сам тако у Ласту за тамо и одвезао се. Шофер је био задовољан својим животом као и избором музике с радија. Певушио је уз музику док се бус није напунио, после му било глупо ваљда. Одвезао је бус прво у Земун па тек онда кренуо пут Купинова. Свратио је у Шимановце, Деч и Ашању. Пренео сам му поздраве од диспечара, питао реда ради кад има назад и изашао у Купинову.

 

Испоставило се, лепо је ово место. За разлику од осталих Сремачких насеља Купиново има шума, бара, мочвара, ритова и културно историских споменика. Овде се налазе остаци тврђаве Купиник коју су користили Српски витезови онога доба. Од тврђаве су остали само темељи, тако да заправо нема тврђаве у правом смислу те речи. Права лепота овог места крије се у беспућима Обедске Баре покрај које се место налази. Мој човек је већ стигао, довезао се организованим превотом из Сремске Митровице. Кренуо је ка тврђави а ја за њим. Зашао сам у пријатну хладовину шумарка, уживао у погледу прилично брзи речни ток с обзиром да нагиб терена и није неки. Поред уобичајне каљуге која прати реку, био је ту и мостић који прелази реку. Открио сам само природу. Није било ни човека кога сам тражио а ни тврђаве. Пронашли смо се близу импровизоване ковачнице, где се мој човек појавио у средњевековној одори некаквог луконоше са капуљачом. Природни материјали, кожа, сукно, брада, мобилни телефон и пласточна чаша са занатским пивом у руци. У понуди фестивала није било баш много тога, тако да сам више остао због социјализације него због самих дешавања. Било је и других забавних особа. Главна занимација требали би бити људи у средњовековним оклопима који се туку на ливади као и буре са пивом из кућне радиности. Споредни садржаји били би ковач који кује мач за председника Републике Српске, Милорада Додика и ако нико не зна шта ће њему један такав предмет. Бесплатан пасуљ, одушевио је многе, а бесплатна вода у пластичним флашама освежила је многе. Иначе вода из водовода овог насеља мириши на сумпор и нема баш пријатан укус. Зли језици кажу да није ни здрава. Све се дешавало на простору некаквог етно села, етно парка који ме није нарочито одушевио. Уопште мене тешко одушевљавају та Потемкинова етно села попут Станишића, Коштунића, Моравских конака и других. Ваљда је то осмишљено за ове младе што им баба живи на Карабурми. Леп детаљ би била једна дрвена платформа од 5-6 метара у висину са које се пружа пристојан поглед на околну равницу и зеленило. Оно најбоље и овога пута се налазило се одмах ту иза угла. Црква Св. Луке. Црква чува мошти Свете Мајке Ангелине, које миришу као ретко које друге.

 

У повратку сам обратио пажњу и на остатак села. Класично ушорено, војвођанско, са спомеником палим борцима за комунизам у центру. Пар бедно опремљених продавница, једна запуштена пошта и један ултра модерни кафић за ове младе да имају где да изађу и седе. Интересантна може бити једна монтажно, демонтажна биртија у близини поште која колико ми се чини није радила у то доба. Како то бива у оваквим местима, дуго сам чекао бус и скоро исто толико дуго се возио кући.

                                     

понедељак, 11. јун 2018.

Тасос

Тасос је туристичка дестинација за Србе, припаднике више средње класе. Дакле за оне Србе којима је гадно да се са другим Србима налазе на истом метру квадратном неке од пренасељених плажа неких других дестинација за Србе. Ако су Паралија, Аспровалта и Прстенови сељана за вас, ето има и Тасос. Ако је и Тасос сељана за вас, шта да вам кажем, посетите Атос.

Тасос је једно од острва у северној Грчкој. Одмах ту источно од града Кавале. Уосталом ту је негде Мирко Алвировић па нек вам он објашњава те детаље како стићи колима до тамо. Ако одете овако као ја, без превозних средстава, мртав сте човек. Бићете осуђени на острвски јавни превоз. У којем год од насеља на Тасосу да сте смештени, истражићете га за дан или два након чега ћете пожелети да се макнете одатле. Само острво је неке средње величине, што би значило 70 километара кружног пута око острва, па и неку одређену количину нетакнуте природе унутар њега.     Пошто храна, пиће, туристи и бензин не могу да дођу путем интернета свако острво на свету па и Тасос представља један мали изоловани систем. На острво се не може доћи бесплатно, тако да ћете бити заштићени од викенд излетника и колико толико од парадајиз туриста. Као и од крадљиваца аутомобила јер се ауто не може одвести преко мора тек тако. Са друге стране, шта год будете купили, платићете транспорт те робе преко мора. Острво је право мало СТР царство у коме нема баш много великих супермаркета који могу на неки начин амортизовати трошкове допремања робе.
   

Острвљани брину о заштити животне средине. Острво је мали и релативно изоловани екосистем у коме се и најмања промена може осетити на целом острву.  Острвљани немогу тек тако да се одселе када им се околиш претвори у депонију. Животни простор је ограничен па се ипак води рачуна о њему. Овде нема буке, гунгуле, гласне музике, момака који дивљају на скутерима и других летњих забава и уживанција. Једина ствар која ће вас истерати из памети јесте саобраћајна гужва на уским улицама, као и гомила прдаваца и зујки којима се Грци возикају около када раздаљина коју треба препешачити пређе 100 метара. Ту има свга од МедМексова преко Томоса до Јамахе и Квадова. Море је готово свуда чисто па чак и на градској плажи покрај луке с трајектима. С једне стране Грци су чисти а са друге умеју бити изутетно прљави. Оно што се чисти, чисти се, али оно што се не чисти може изгледати као права мала депонија. Периферне улице и забачени делови насеља изгледају као да сте негде на блиском истоку а не у земљи атичке културе. Немојте да вас изненади захтев да клозетски папир након употребе одлажете у канту за смеће уместо у шољу.
          
Што се плаћања тиче немојте никада заборавити да је у овој земљи просечна плата близу 1000 евра. С тим у вези очекујте да ће се и домаћини понашати према вама као да је и ваша плата минимум толика. Ако не желите да вам упропасте одмор, макар се претварајте да зарађујете баш толико. Неке од најбруталнијих ситуација дешавају се у кафићима на плажама, где ће вам криглу точеног домаћег пива продавати за 4 евра. Подсећам вас да сте за исте паре овде код нас могли да добијете скоро пола гајбе у продавници. Воће, које би на медитерану требало да расте на дрвећу, овде достиже цену коју у нашој лепој Србији има месо. Брзи оброг типа гироса коштаће вас најмање 300 динара. Дуван се не испати пушити јер је два пута скупљи. Губитак паклице цигара негде на плажи може да вам поквари дан. Како  у продавници не постоји ни један производ који кошта мање од једног евра, тако у ресторане нешто нисам ни залазио. Нек прича ко шта хоће, није јефтиније од Црне Горе. Најјефтинија забава била би вожња мотора. Изнајмљивање неког мањег на један дан коштаће вас свега 10 евра. Постоји и неко јефтино вино које кошта колико и иста количина пива па и то може бити добар избор. Маслиново уље би требало бити јефтино, наравно ако га купујете на велико и имате аутомибил да то понесете са собом након летовања. Једном приликом се у пртљажнику туристичког буса изврнула кантица тако да је уље отишло у мотор па се аутобус запалио. Од тада више не дозвољавају транспорт опасних материја. Док смо још код продавнице. Поједине СТР ће вас подсетити на деведесете. Ретко која има ласер за бар код па Грци лепе некакве самолепљиве папириће са ценама на робу. Радња уме остати полупразна пошто се роба не износи из магацина свакога дана. Уме у радњама и да буде прљаво, уме и да заудара. Старог доброг цугања испред драгстора овде једноставно нема. Грци једноставно нису такви.
Шта даље да вам кажем. Вруће је као у казану. Температуре регуларно прелазе 40. Клима уређаји раде на све стране и на сваком могућем месту. Посебно ме је одушевио превоз. Аутобуси су им као фрижидери. Називе места не покушавајте да запамтите, није могуће. Можда ћете упамтити плажу Тарзанас јер се зове тако како се зове. Све друго је јако слично једно другом. Добар део свих места у Грчкој се зове Потамија, Панагија или Агиос _________ ( име светитеља ). Имало би смисла да одседнете у месту Тасос, јер је највеће на острву а могли би сте навратити неки пут и до Златне Плаже јер је и то насеље већих димензија. Одлазак у Кавалу може бити лепа авантура ако идете сами локалним аутобусим. То је уједно и најдаља тачка до које има смисла отићи за један дан.
 

Ово је било једно од мојих мање занимљивих путовања. Лежање у песку и десет дана у истом месту за мене су једноставно превише. Има ту ситница као што су одлазак на некакав назови бувљак где се продаје све што има и у продавници или одлазак на мермерну плажу која је бела и изазаива ефекат снежног слепила.




понедељак, 04. јун 2018.

Равна Земља

         Нисам противник теорија завере. Чак имам и неколико својих омиљених у дубоко и искрено верујем. Да ли би сте ми поверовали ако бих вам рекао да постоји група људи која жели да влада целим светом ? Зашто да не ? То су многи од људи већ покушали. Мало је познато да је Велика Британија у једном тренутку заузимала толики део света да на њеној територији сунце није залазило. Па чак и данас она се није одрекла појединих стратешки важних острва у другим деловима света, далеко од својих првобитних територија. Други пример је свима познати Немачки Трећи Рајх за чијег вођу кажу да је и он желео да загосподари целим светом и ако није изашао много изван оквира Европског континента. Тако да је сасвим могуће да неко и данас покушава да учини исто, само сада путем господарења над токовима новца и информација. Да ли би сте ми поверовали ако бих вам рекао да постоји група људи која би желела да контролише број припадника светске популације? Зашто да не. За овакве мере на неки начин се залагао и Платон. Он је био један од првих који су схватили да град или држава не може имати неограничени број становника, већ да постоји неки оптималан број. Касније је о томе говорио и Роберт Малтус, добронамерно упозоравајући људе да не рађају више деце него што могу да прехране. Нешто касније са теориског нивоа, прешло се и на практично деловање. Кина је једноставно забранила својим грађанима да имају више од једног детета. Уосталом коме је у интересу да милијарде људи, дишу ваздух, пију воду, прождиру храну, троше струју на расхлађивање пива, веозе се аутима 500 метара до продавнице, да се туширају два пута на дан, да секу шуме како би на њима штампали дневне новине. Доста је и једна милијарда на цео свет. И то не било каква милијарда већ, милијарда која ће бити део система. Коме требају црнци који по цео дан само једу банане, живе у дрвеним кућицама и не учествују у свакодневној размени рада у замену за холивудске филмове и канту кокица. Они који не зарађују новац а једу банане и пију воду нису потребни ни капитализму ни комунизму, као ни било ком другом поретку на свету, без обзира на његову идеолошку основу. Што даље имплицира стављање емулгатора и конзерванаса у храну, промоцију опијата, нездравих начина живљења, абортуса, хомосексуалности, присилну медикацију и друге мере савремене светске популационе политике.
         Пошто сам вас надам се убедио да нисам од оних који верују у све што им се саопштава путем медија и образовног система, сада вам могу рећи да је Земља округлог облика. Зашто би се уопште и мислило да је ситуација другачија? Због чега би нас било ко обмањивао да то није тако и какву би корист имао од тога. Почињемо од краја јер је ту и почетак. Овога пута се нећемо бавити конкретним доказима земљине округлости већ позадином тих и таквих тврдњи у којима се наводи да је земља равна. Нећемо се бавити доказима округлости јер је мени као магистру Географских наука испод сваког људског достојанства, да се таквим доказивањем бавим. Мишљења сам да свако ко се упусти у било какву јавну расправу са љубитељима Библије и других не научних списа, руши свој лични углед као и углед науке којом се бави. 
         Дакле какве би кориси имали владари из сенке од скривања таквих информација? Никаквих. Ако већ верујете у њихово постојање и њихове способности, будите сигурни да они могу управљати земљом каквог год да је она облика. Уосталом шта би се променило у свету какав познајемо када би смо га од сутра сматрали равним? Ниеби се променило ништа, он би и даље био округао. Да ли би равноземљаши, када би им се признало, заиста отишли и прешли преко линије антарктичког круга?
         Док смо још код теорија завере, неби смо смели да заборавимо Ватикан и његов значај за конспирологију као науку. Ова верска организација је убијала људе који су тврдили да је земља округла и да се земља врти. Велики број географа је попут првих Христових мученика, положио живот на олтару научне истине. Док су пре њих славни философи античког доба, без проблема и било чије забране доказивали земљину округлост, мерили њен обим или посматрали њена кретања кроз васиону. Потребно би дакле било испитати због чега су припадници Ватикана ( Католичке цркве ) убијали ове људе? Као и повезаност '' равноземљаша '' са Ватиканом као једним од озбиљних заговорника идеје о равној земљи.
         Одакле потичу идеје о равној земљи? Наравно из Библије, али и из других митова и легенди насталих у време оно. Када говоримо о Библији, ове индиције долазе из Старог завета. Да би ова али и било каква друга научна расправа имала неког смисла, мора се утврдити истинитост и тачност података који се у расправи користе. Како се у случају Старог завета ови подаци нису добили емпириским проверама већ речију Божијом, '' равноземљаши '' би морали пре свега да докажу постојање аутора Старог завета, односно Бога. Без доказа о постојању аутора па макар он био и сам Бог ми не можемо тврдити да је он уопште изрекао или написао било шта из књиге која му се ставља на терет. Како још увек нема доказа о његовом постојању, тако се не може ни дискутовати са онима који се позивају на непостојећи извор података. Са друге стране, поставља се питање о каквој се књизи уопште ради? Свака књига па и Стари завет има неку своју сврху због које је написана као и неку циљну групу којој је прилагођена а ту су још и историске околности у којима је настала. Оно што је за Стари завет као извор инспирације ове врсте важно јесте то да он није настао у комаду већ је састављан око хиљаду година од различитих списа и делова. Тако да не представља неку компактну целину већ зборник радова различитог порекла. Његова сврха била је да укратко објасни историју Јевреја и њихов поглед на свет. Укључујући ту и причу о томе како је све постало. Намењен је употреби у шроким народним масама што укључује и особе слабијег образовања или ниске интелигенције. Тако да су многе ствари па и сам постанак веома упрошћене, како би их и прост свет могао схватати. Ето таквих људи има и данас. Они Стари и Нови завет доживљавају као некакав User Manual попут оног од машине за веш, и мишљења су да се може примењивати и на оно што излази изван оквира теолошког. Данас, осим Ватикана постоји и читав низ других верских организација које самостално и по својој вољи тумаче Стари и Нови завет. Из редова ових организација данас нам и долази највећи број људи који је спреман да високи водостај на реци Јордану сматра потопом светских размера или да су људи и диносаоруси живели у истом историском раздобљу све до пре 500 година. Да се ради о квазинауци говоре и чињенице да као доказ заједничког суживота нас и диносауроуса ови људи узимају постојање змајоликих и аждајоликих бића у бајкама и народним легендама.
         Са теолошке стране, мада то није предмет расправе, неки делови Библије се могу узети као веома употребљиви и корисни за духовни живот човека. Ако сте православни верник, вероватно ће вас занимати садржај Новога Завета у коме су дата нека основна упутства за спасење душе и улазак у живот вечни. Било како било, ова упутства се свакако не тичу постанка света, тако да облик земље ни на који начин не утиче на спасење ваше душе ма у какав облик земље веровали. Ствар је иста и по свим осталим питањима којих се дотичу и остале групе креациониста осим '' равноземљаша ''. Дакле нећете се спасити црног пакла тврдећи около да је земља равна, већ љубећи Господа Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и волећи друге као самога себе. 
         Можда би након свега било интересантно посматрати неко време профил личности које заговарају овакву теорију. По правилу ове особе немају високо образовање или су га стекле на местима која немају никакав кредибилитет у широј и стручној јавности. Ту су и они који и поред регуларних и признатих диплома желе још и пажњу медија те су склони да не критички прихватају алтернативне теорије као апсолутне научне истине. Ту су још и мисионари различитих верских секти који одржавају своје проповеди са циљем прикупљања материјалних средстава за себе и своје верске организације. За њима на светлост дана, из својих пацовских јазбина долази прост и неук свет, жељан некакве побуне против постојећег и жељан да се издигне изнад својих могућности тако што ће ниподаштавати сваки признати постојећи ауторитет.
Живимо у смутним временима, без истинских ауторитета и јасно дефинисаног система вредности. Ово нису времена прослављених Српских Географа, Јована Цвијића и небеског механичара Милутина Миланковића већ је ово време свеопште релативизације морала, институција, система вредности па чак и релативизације научних истина. 

уторак, 29. мај 2018.

Врбас Кула и Света Тројица


      Рано пролеће и први топли дани, измамили су једам мали број људи на железничке пруге. Док је већи број њих остао тог јутра у својим становима.
         Кренуо ка манастиру Свете Троице у Кули. Наравно, успут се могло наићи на доста тога. Насеља Врбас и Кула, њихове железничке станице, цркве, паркови, драгстори и још по нешто што налети. До тамо се може доћи возом, па сам искористио прилику и возио се. Изабрао сам полазак међународног брзог за Беч који напушта Београдску главну железничку станицу око 7 и 30. У понуди се нашло неколико вагона мађарског железничког предузећа. Мог најдражег вагона са кафанским ентеријером, овога пута није било. Изабрао сам вагон са купејима, сео у један од њих и ишчекивао шта ћу добити од сапутника. У међувремену, свеже ремонтована и офарбана 441-701-1 је почела да вуче свој воз према Војводини. Сапутника није било. Нико ми није ушао у купе све до мог силаска у Врбасу. Обично се надаш да ће ући неко нормалан, гледаш особе које пролазе низ ходник вагона и у 80% случајева молиш Господа да тај што пролази не уђе код тебе. Сама вожња је била релативно незанимљива пошто сам деоницу пруге од Београда до Новог Сада знао напамет и одавно видео све што се има видети и био на свим железничким станицама барем по једанпут ако не и више. После Новог Сада, и да сам пролазио и да нисам, небих ништа ни имао видети. Пеизаж је депресиван чак и у летњим условима.
        Железничка станица у Врбасу је велика и пространа. Станична биртија је веома симпатична, смештена је у старом вагону одавно скинутом са оближње пруге. До центра има подоста, ред вожње је био више него одвратан па сам морао до центра али и до аутобуске. Врбас ипак не нуди целодневну забаву али вреди посетити место. Прво на шта сам налетео био је социјал реалистички блог зграда са мноштвом Звездиних графита на себи. Делије из овог краја темељно су обрадили фасаде и унели мало духа и живости у сивило свог кварта. Атмосфера сасвим пристојна, клинци ударају лопту свим својим екстремитетима, старији становници вуку кесе са намирницама, понегде се осећа мирис кухиње. Наилазим на две цркве, постављених једне поред друге. Која ли је наша а која њихова. Једна се распада, па личи на нашу али видим да се распада и ова друга. Постоји и табла која вас упозорава да фасада отпада и да не прилазите објектима. Од локалног пензионера сазнајем да се ради о црквама које су до пре рата користили чланови и сипматизери двеју протестантских деноминација иначе припадници напаћеног и многострадалног Немачког народа који је после доласка комуниста био протеран са својих вековних огњишта, расељен или поубијан у многим знаним и незнаним стратиштима широм Војводине. Ни до данас нико није обновио њихове храмове, који ако ништа друго представљају макар некакво културно добро а по свему судећи и најстарије објекте у овом граду. Девастација црквених објеката остаће нешто по чему ћу упамтити Врбас. Није битно колико је поједина црква стара, Врбас ће се побринути да се она почне распадати. Недалеко одавде налази се и објекат Српске Православне Цркве, епархије Бачке. Црква која датира из двадесет и првог века, никада није поштено завршена и ако бетонски костур и добар део зидова већ постоје. Црква која никада није ни била стављена у функцију сада је ограђена захрђалом арматуром и препуштена атмосферским приликама централне Бачке. Добро да не испадне да је ово неки град греха и неверника, ни остали објекти нису у најбољем стању. Распада се ту поред и једна стамбена зграда са које такође за почетак отпада фасада. Добро се држи мала болница на крају града, аутобуска је релативно нова, а ни травњак фудбалског терена није лош. Остало је класика, пљескавице толико јефтине да ти се не исплати кући да их правиш, кладионице, апотеке и пекаре на сваком кораку. Седиште владајуће странке у центру са вођином сликом у надприродној влеличини. Дом здравља делује пристојно, школе такође.

             
            
        Напуштам овај град и одлазим у следећи, удаљен свега десетак километара северозападно. И ако бих могао да одпешачим до тамо, то не чиним због самоубилачког равничарског пеизажа који би пратио путовање. Бус ме је одвезао за мале паре. Кула је прилично леп градић али не тако живахан као Врбас. Становништво делује некако успавано, као после доброг ручка. Градом тумарају беспослени тинеиџери који се премештају са клупе на клупу. Осим неколико терена за ударање лопте, град заиста не нуди никакав други садржај. За промену овде постоји некакав рељеф и то у самом центру града. Бачка лесна зараван идеално је место за кућу с погледом. Мора сам и сам да се попнем како бих уживао у панорами града. Тамо са друге стране када се пређе канал за наводњавање налази се резиденцијални део града са кућама испред којих су канал за уканаљивање пијанаца и клупица испред сваке куће на којој становници изађу увече да седе на шору испред куће. Вероватно је циљ овог седења видети ко пролази шором, али како и сви остали седе испред својих кућа, то се углавном не дешава. У овом делу града, опет далеко од центра је железничка станица. Близу пруге је и манастир Свете Троице. Он сам није велике старости, па ни велике лепоте. Ово је класичан војвођански салаш са Храмом Божијим, смештеним у једној од просторија салаша. Дакле није као са разгледнице. Његов значај за Православне вернике лежи у томе што овдашње монаштво, чува догмате и каноне Православне вере у изворном и неизмењеном облику. Овај скромни манастир успешно одолева културној, верској и етничкој глобализацији која је захватила мултикултуралну Панонску низију. Док се све друге верске организације на овом терену почињу сједињавати и прожимати кроз сарадњу у светском савезу црква, овај манастир и даље негује свој идентитет утемељен и дефинисан још у времену Светога Саве. Док шаренило Војводине постаје сивило, док се све боје у једну стапају ово место представља једну засебну културну и религиску оазу Православља и Српског културног идентитета у овим смутним временима. Отац Никодим ме је дочекао са дозом обазривости, пошто овде посетиоци не долазе насумично и нема их баш сваког дана као у другим великим манастирима у којима више нико и не обраћа пажњу на миријане који се смуцају около. После упознавања и утврђивања сврхе доласка, Отац је покушао да ме нахрани и напоји како ред заповеда али без већег успеха, пошто је пљескавица са Врбашке аутобуске још увек деловала. Шта год та кажем о човеку звучало би патетично и могло би '' заличити '' на одломак из романа Биљане Хабјановић Ђуровић, тако да ћу своје духовне доживљаје сачувати овом приликом за себе самога.  

        Повратак је обављен возом. Друштвене мреже железнице Србије су ми донеле пун воз, 711 беше руски, претежно младих који студирају, раде или дангубе у Новом Саду. Враћају се после ускршњих празника, с торбама пуним чисте одеће, домаће хране за 7 дана, непрочитаних скрипти и неотворених уџбеника. Седим на поду док сви остали стоје или седе на за то предвиђеним местима. Мене је живот научио да чувам кичму а не панталоне.
         Остало је још рутинско преседање у Новом Саду као и мање више досадна вожња до Београда.     
              

              

недеља, 19. април 2015.

Печуј

Негде у Југозападној мађарској налази се град Печуј. Предпостављам да га никада небих ни посетио да ми се није указала јединствена прилика да то учиним заједно са члановима свог колектива. Група од 60 и више нас отишла је на ово необично и јефтино путовање средином марта 2015. године. Свако из својих побуда и разлога. Неко да убије време, неко да види нешто ново и егзотично, неко да побегне од свакодневне монотоније а неко да набави сирева, кобасица и вајкрема...

Освануло је мрачно и облачно јутро. Кренули смо на како ће се испоставити бесконачно дугачак пут. Возили смо се преко Новог Сада, Врбаса, Куле, Сомбора, Баје и тако даље до Печуја. Кренули смо са идејом да је Печуј неко погранично место и да ћемо, мање више, чим пређемо границу, стићи на одредиште. Испоставило се да ћемо у аутобусу провести 6-7 сати по правцу. Како никада нисам пролазио овим крајевима, гледање кроз прозор било је прилично занимљиво... Врбас, Кула и Црвенка уопште не личе на друга насеља северне Србије. Нема ушорених кућа, великих лимених капија нити оног канала што пролази дуж целе улице. Прилично анархично уређена места. Понека фабрика, пар кућа ту, пар кућа тамо, терен за кошарку, биртија и неколико продавница. Између њих нешто мало дрвећа и земљаних површина неодређене намене. Види се стрми лесни одсек Бачког лесног платоа. Кроз супротне прозоре аутобуса види се бескрајна равница као и свугде што се виђа у овим крајевима. Пролазимо кроз Сомбор. Ни он није онакав каквим сам га замишљао. Изгледа као и ова села кроз која смо прошли с том разликом што има блокове стамбених зграда ту и тамо.
После границе наилазимо на таласаст терен уместо равнице. По други пут прелазимо Дунав, пролазимо кроз неколико лепих и добро уређених тунела. Свратили смо у Бају како би смо обишли неки оскудни супермаркет, тоалет и мењачницу...

На крају свега што смо прошли, излазимо у центру Печуја. Град је исувише велики за наших 5 сати које имамо на располагању. Народ се протеже и полако почиње да се одлази на разне стране света. Једни остају са водичем, други нестају у мрежи градских улица а трећи одлазе директно у тржни центар без много размишљања шта би са собом и где. Почињем да истражујем чега има у близини. Наишао сам ни мање ни више него на џамију смештеном у аустроугарски амбијент. У понуди су још и синагога као и десетак катедрала већих или мањих димензија размештених по центру и околини. Од православних објеката постоје остаци једне цркве из времена пре великог раскола. Бројни подземни канали у којима сам се нашао испуњени су влажним ваздухом а сасвим могуће и угљенмоноксидом. Услед недостатка кисеоника и болова у глави журим да напустим овај необичан музеј. У близини се налзи неки паб, пивница или бар са подрумском атмосфером и још већим степеном влаге у ваздуху. Не остајем унутра. Одлазим даље. Мађарски пролазници журе својим послом и живе своје животе колико је то могуће. Локално становништво својим постпупцима често ме подсећа да и ја тамо негде имам свој живот и улице којима пролазим. Проналазим железничку станицу и одмарам тамо неко време. Уживам у релативно густом железничком саобраћају за један мали град на граници високоцентрализоване Мађарске државе. Сећам се Београда и наше главне станице на којој у ово доба дана вероватно нема никог живог. Овде је управо отишао воз за Будимпешту сасзављен од готово 10 вагона. Неко ће за два сата бити у Будимпешти док ћу ја наредна два сата пошто више незнам шта бих друго провести у бесциљном лутању тржним центром где покушавам да купим било шта чиме бих се хвалио по Србији како сам га јефтино набавио. Немам никакав план па сам узео УВ филтер за фотоапарат и јели, наравно, сир. Исти онај сир по који Мађари долазе на Бувљак у Суботицу. Предходно је потребно да неко колима оде у Сегрдин, тамо узме сир, на граници у повратку узме повраћај Мађарског ПДВ-а и онда га као јефтинијег него што је био купљен продаја уз неку малу провизију.

Враћамо се назад. У аутобусу је полумрак. Неко покушава а неко спава. Возач и водич су пустили страни филм али не и звук. Ваљда то тако треба да буде. Они су ти пустили па ти гледај ако хоћеш. Женски свет препричава доживљаје. Неке од њих су веселе а неке жале за пропуштеним приликама за куповуну неког одевног предмета. У понедељак сам имао осећај да није било викенда, јер сам са колегама за један дан провео скоро исто времена колико проведем на послу за читаву недељу. ( у аутобусу 14 сати а на послу 20 сати недељно ) Гледам  кроз прозор у црни мрак. Очекујем да видим још по нешто ако је могуће... Опет пролазимо кроз сомбор. Субота је увече али нико није у граду. Пола девет је, никога нема на улицама, а ретко ко је у становима. Тек по негде гори сијалица од 50 вати. Негде само плавичаст одблесак од телевизора... У неком успутном мотелу, вода није за пиће али зато има да се купи. Даљих утисака није било.       



Неколико кадрова оданде...





субота, 18. април 2015.

Кањон реке Градац

Недалеко од града Ваљева, налази се кањонска долине реке Градац. Када једном стигнете до Ваљева, неће вам бити тешко да пронађете кањон ове реке.  Градац се управо у Ваљеву, тамо поред градског стадиона и Цркве улива у Колубару. Можете пратити реку из самог Ваљева, што је најсигурнији начин да пронађете кањон. Железничка станица Ваљевски Градац налази се у самом кањону. Ово је вероватно најлепши начин да тамо стигнете... Ко воли може стићи аутомобилом или '' Ладом Њивом ''.

Сишао сам са воза где је требало. Врата вагона се нису заглавила као једном раније када сам ишао неким послом до Барајева, па остао у возу до Лазаревца. Интересантно да до ове железничке станице не постоји прилаз асфалтним путем. Тако да на њој углавном излазе и улазе само планинари и авантуристи сваке врсте. Овога пута имао сам задатак да набавим око 4 килограма меда у манастиру Лелић који се налази колико ми се чини на два сата хода од ове станице. Манастир се налази са оне стране реке, па ми је први задатак да пронађем мост преко ње. Отправник возова ми љубазно објашњава где их могу наћи...
'' Прођеш кроз два тунела и идеш десно ка реци, или прођеш овај један тунел овде и идеш лево ка реци ''. Мостова можда има а можда и нема, зависно од ћуди реке тих дана. Ни он сам није сигуран у њихово постојање. Једини мост за који сам сигуран да постоји јесте онај преко кога сам малочас прешао возом. Враћам се до њега, наравно не кроз тунел како ми је саветовано већ шумском стазом около тунела. После неког времена прешао сам железнички мост, веома леп и не толико дугачак и нашао се на другој страни реке, баш код манастира Ћелије који сам такође намеравао да посетим у повретку.

У њему су сада две цркве, једна новија и једана много старија. У мањој, посвећеној Св. Архангелима Михајлу и Гаврилу се сада налазе мошти Светог Јустина Ћелијског, најпознатијег духовника из овог манастира. Манастир датира још из времена краља Драгутина.

Одавде се може сићи до реке широким шљунчаним путем који се како одмичем уз реку претцара у добро обележену планинарску стазу. Пролазим поред мањег етно ресторана са друге стране испред кога управо тада локалци разматрају могућности за поновно подизање моста на реци. Пролазим и поред малог извора из кога извире краћи поток, дужине свега неколико метара. Ово није реткост у кањонским долинама али оно што га издваја јесте то што извире из саме алувијалне равни реке а не негде на падинама кањона какав ће случај бити са осталим изворима поред којих ћу проћи. Пролазак кроз кањон представља доживљај сам по себи за све нас који волимо боравак у природи. Чује се само хук реке, а понекад и возова са Барске пруге. Смењују се сужења и проширења, шуме и пропланци, путићи, потоци и понека воденица. На последњем проширењу налази се донекле уређен простор за излетнике и љубитеље пива и роштиљања. Одавде се скреће за село и манастир Лелић а право се наставља планинарска стаза до извора Градца. Обилаз извор и хвата се оне друге стране кањона која је нешто стрмија и дивљија од ове на којој сам сада. Сада морам да се извадим из кањона и изађем у село. Ходам узбрдо око пола сата и близу сам села. Успут пролазим поред мањих вртача који има у Лелићком зеленом красу. Има у овом крају још и различитих јама и пећина...

Стигао сам и у други манастир на овом Ходочасном планинарењу. Манастир Лелић задужбина је Светог Владике Николаја Велимировића. Ово је један од ретких Српских манастира сазидан у ХХ веку. У њему су мошти Светог Владике Николаја. Овде сам успео набавити веома квалитетан мед по који сам био пошао.

Након што сам завршио све ради чега сам долазио, морао сам некако да се вратим у Ваљево. Ово није било одмах могуће. И ако се налазим на свега 10 километара од центра Ваљева овамо ретко залазе локални аутобуси. Да се враћам кроз планину до пруге, немам воље јер не волим истим путем назад осим ако то није једини пут натраг. После неког времена проведеног у чекању локалног аутобуса појавио се такси и одвезао ме у Ваљево по цени од невероватних 150 динара. ( Март 2015 ). У овом лепом граду сам успео да се одморим и сачекам воз за Београд. На крају пута, у станичној биртији имао сам прилике уживати у једном од ретко добрих домаћих пива - Ваљевском пиву које се овде производи од 1860 године. Ваљево, које се налази у подгорини Маљена и Повлена има изузетно квалитетну воду захваљујући којој и има овако квалитетно пиво. Ваљевци негују пиварску традицију, још увек на етикети имају ћирилицу, а флаширају га у старим зидарским флашама на које смо навикли годинама... Још једно пријатно изненађење је и ценовник станичне биртије. Пиво је свега 100 динара, са све ПДВ-ом, услугом, бесплатним новинама на сваком столу и тоалетом.

Видео материјал снимљен на локацијама...










петак, 11. јул 2014.

Култура самосталних путовања

        Ако се не водите логиком усе, насе и подасе, вероватно сте чули и за могућност посете разним другим световима осим овог који познајете. Друге културе, цивилизације и географски предели могу се налазити и на мање од 500 километара удаљености од вашег дома. Поживети у тим световима неко време било би једно занимљиво и употребљиво искуство. За промену, бити негде другде, доживети нешто ново може имати смисла када се једном навикнете на такве доживљаје. Имати развијену жељу за путовањима представља саставни део културе живљења. Живећи у колотечини коју могу да поремете само отказ, развод брака или рођење детета, путовања представљају нешто што ће се памтити као један од лепших делова нашег живота. Стићи до разних места више не представља проблем. Ако то жели, скоро свако може стићи до локација удаљених и по неколико хиљада километара. Ако имате довољно новца да купите храну за наредних десет до тридесет дана унапред, онда само остаје питање где ћете потрошити тај новац да ли у локалном супермаркету, на некој пијаци у Севастопољу или у некој пекари у БаденБадену. Дакле сасвим је могуће одстопирати се до Истанбула, наћи јефтин или бесплатан смештај и то би било то. Храну ћете као што сам вам већ рекао јести и на њу трошити ма где се налазили, дали код куће или тамо где сте тренутно. Чак и ако сте део најнижих друштвених слојева и живите псећим животом спавајужи по шахтовима и хранећи се по контеинерима, чак ни тада друмови света неће остати затворени за вас. Можда ће вам такав положај омогућити да пропутујете далеко више него ми остали који имамо стан, посао, и породицу.  
         Осим самосталних путовања, постоје наравно и свима познате туристичке агенције које ће вам олакшати путовање али и новчаник. Које су предности путовања у стаду а које путовања самостално уочићемо у наставку...
        Туристичка агенција вам обично понуди одређени број дестинација и одређени квалитет смештаја и исхране на изабраној дестинацији. Од '' шверц аранжмана '' који обухватају превоз до тржног центра у иностранству и назад са задржавањем од дванестак сати на одредишту, па све до вишенедељног смештаја у најквалитетнијим хотелима са неограниченом исхраном. Предност ових организованих путовања јесте у томе што штеде ваше време. Ако је ваше време скупо или ако га немате много, можете отићи негде са агенцијом и имати једно сасвим испланирано и контролисано путовање. Видећете дакле оно што се треба видети. Ако сте у Бечу добићете сат времена да поједете сахер торту с кафом, ако сте у Берлину одвешће вас да видите остатке од Берлинског зида и зграду парламента. Предпостављам да би сте до Ајфеловог торња или неке пивнице у Прагу умели да дођете и без водича али ето, таква су правила, тако то иде... Ако пожелите да видите Берлинску станицу ЗОО, Бувљу пијацу у Будимпешти или да попијете пиво у парку који вам се из неког разлога допао то неће бити могуће јер пијење пива у парку који вам се допао није део програма агенције, група не може да чека на задовољење ваших потреба. Ако одете на летовање или зимовање ситуација је нешто боља, преко дана можете шта хоћете али се не удаљавајте толико далеко јер вам се може десити да ћете преспавати негде другде а не у хотелу који сте унапред платили. Наравно ако сте уплатили смештај у Паралији где вам се досадило после три дана, мораћете да останете и наредних дана све до краја пакет аранжмана.
        Са друге стране може се рећи да је аутостопирање чисто губљење времена или да је спавање по становима непознатих људи са интернета повезано са одређеним ризицима по живот и здравље. За '' кауч сурфинг '' се то свакако може рећи. Иначе проценат смртности на туђим каучима ипак је мањи од процента смртности присутног приликом проласка кроз кањон Мораче. Констатација да се на аутостопу губи време потпуно је тачна. Можете стајати на путу сат времена, шест сати или цели дан. Ако намеравате да део свог годишњег одмора проведете на банкини аутопута онда је ово права ствар за вас... Ко год има сталан посао и мало слободног времена неби требало да губи време на овај начин. Возови и јефтини летови су боље решење. Уопште та нека идеја о одласку у свет са 20 евра је могућа али вам ја неби саветовао да спавате по кукурузиштима и живите на лебу и води. Имате две крајности, једна је ова са спавањем по лединама а друга је одлазак у туристичко стадо. Има ли нешто између, вероватно да има... Још увек можете користити железницу и хостелски смештај. Самостаслна путовања су сасвим могућа... Више о томе можете пронаћи на адреси www.klubputnika.org