понедељак, 09. јул 2018.

Шид


Једно од места која се ређе обилазе јесте Шид. Ретко ко свраћа овамо без преке потребе. Место заиста не нуди много тога забавног али за праве истраживаче и пустолове има тога сасвим довољно за једно поподне. Овде се може стићи возом. Шид је последња станица пре границе тако да ако нисте понели пасош, не можете промашити.


Ово је мали погранични град, па као такав обилује различитим пограничним активностима. Приметно је присуство пограничне полиције која углавном беспослено луња по граду. Приметно је и присуство илегалних миграната који такође не знају шта са собом преко дана. На периферији града налазе се два мотела за курве и смутљивце из шире околине. Гомила теретних вагона, царински терминал и шлепери који пролазе градом. Са друге стране линије разграничења налази се Товарник, нешто мање и још бедније место од Шида. Тако да предпостављам да се сва забава одвија на нашој страни територије. Постоји и продавница са производима из Хрватске. Супермаркет '' Идеја '' осим Хрватске нуди и нашу робу

 

Постоји чак и некакав микрорељеф. Није све тако равно. Терен је благо заталасан. Криз град протиче река Шидина која извире негде на Фрушкој гори а улива се у саву. Тренутно слабији водостај па више личи на запуштени канал за наводњавање. Терен се благо спушта ка реци. Корито је уређено, постоји чак и некакво шеталиште, са поломљеним клупама и пропалом уличном расветом, делимично зарасло у шикару.


Сам град, заправо изгледа као село. Улице под правим углом, куће у низу, канали за одводњавање и клупице испред. Ову монотонију на појединим местима разбијају лепе ниске стамбене зграде. Ова мала социјалреалистичка насеља не налазе се само на једном месту, већ су разбацана по граду без неког реда. Примећујем да станари испред зграда лагерују веће количине огревног дрвета. Насеља су слабо опремљена продавницама и другим садржајима. У једном од њих сам чак нашао и малу цркву саграђену на ливадици испред зграде. Центар оваквог града обично је тамо где се секу две највеће улице. Тако је и одве. У центру се налази пијаца. Још неколико стамбених зграда, црква, општина, просторије владајуће странке, нешто што изгледа као тржни центар са пар локала у приземљу. Овога пута за разлику од већине Војвођанских места Католичка црква није у центру и није из Аустроугарског доба. Има неколико лепих и одржаваних паркова које изгледа слабо ко посећује. Постоји и нешто што би се могло назвати болницом или једноставно већим домом здравља. Постоји Словачки дом, као и припадајући верски објекат. На крају града налази се и зграда телевизије.


Од онога што би вероватно морали да посетите и због чега се мање више и долази овамо јесте галерија слика Саве Шумановића. Лепо уређен простор са чесмом у дворишту. Вода није лоша. Јефтина улазница, нема гужве, мир, тишина. Паркет шкрипи где год га притиснете. На зидовима слике равнице, сеоских шорова и града Париза. Осим тога ту је и велика збирка актова. Сава је успео да на једној слици наслика четири потпуно истоветне голе жене, само у различитим позама. Таквих групних актова има преко двадесет. Вреди посетити а можда ће вас неко и питати да ли сте билили, па је боље да будете. И онако овде нема нечег вреднијег пажње. На крају ако пожелите храну и пиће, тешко ћете пронаћи нешто да ваља. Људи овде једу по кућама јер је ово Срем. Туриста слабо има па је и понуда оскудна. Нисам видео ни пристојан ресторан брзе хране. Морао сам детаљно да преврнем град, и оно што сам нашао сакривено у кварту иза пијаце био је некакав италијански ресторан. Није обична пицерија већ прави италијански ресторан са италијанском музиком из звучника. Осим пице имају и она друга јела као што су паста, рижото, макароне и шпагете. Човек се баш потрудио. У оваквом месту такорећи рупетини, без готово било каквог туристичког потенцијала улагати толико енергије у ентеријер и амбијент то је стварно за похвалу. Порције су мале а киселу воду доноси у пластичним флашицама из неког супермаркета.


На железничкој су закључали тоалет, нема станичне биртије нити какве продавнице. Чесма не може да се одврне али зато капље. Ставиш флашу испод и чекаш. Услуга је спартанска. Возова има међународних. Недостаје можда неки погранични локални воз за краће посете или шопинг у законским оквирима. Кажу да наши тамо иду по храну а њихови долазе вамо по технику и дуван.
  

петак, 22. јун 2018.

Лајковац


Јуче сам боравио у Лајковцу. Остаће овај текст да стоји на овом интернету а верујем да ће и даље бити тако као да сам био јуче. У овом граду, ствари се споро мењају. 
  

Лајковац се налази на путу за Ваљево одмах чим се скрене са '' ибарске '' и пређе преко Колубаре. Потребно је свега сат времена возом од Београда, тако да вам топло препоручујем њега као вид транспорта. Може и колима ако вам је баш воља али боље избегавајте то. Ја сам користио брзи 431 из Топчидера за Бар који стаје и у Лајковцу. Почетак лета, воз је скоро празан. Изгледа да ретко ко на море иде преко дана. Дуго нисам био на Барској прузи, и могу вам рећи да су је лепо средили, колико је то било могуће.

За љубитеље железнице ова станица представља једну од интересантнијих у земљи. Овде се некада налазио један од највећих железничких чворова у земљи. Касније расформиран, а ускотрачне пруге уклоњене. Пошто нико нормалан не уклања већ постављену пругу, намеће се питање како су и због чега нестале пруге које су одавде водиле за Аранђеловац на истоку и Чачак на југу. Пошто је уклањање било које пруге само по себи чин безумља, не очекујте ни да разлог томе мора имати неког смисла. Ове пруге су пролазиле кроз крајеве настањене припадницима четничког покрета, тако да су комунистичке власти одлучиле да возови кроз такве крајеве више неће пролазити. Пруге нису уклоњене одмах после рата већ нешто касније, тако да је Миле имао сасви довољно времена да напусти родно село, запали пљугу на прозору Ћире, оде у град, запосли се у фабрици и добије смештај у радничким баракама. Од пруге и становништва више није остало много. Свега пар десетина метара уског колосека као и бетонски торањ за водоснадбевање локомотива водом.

 

На торањ се и може и не може како кажу локални железничари. Ако вам понуде да се попнете, љубазно их одбите, реците да се плашите висине. Мене су понудили. Видели су ме како фотографишем станицу и друге објекте, па су ме питали како иде и да ли сам био на торњу? Када сам прихатио понуду и кренуо ка њему, схватили су да је враг однео шалу и да је овај луд и да ће стварно покушати да се попне. После су ипак морали да ме зауставе. Кажу да је то ипак превелики ризик и да су они ипак одговорни на неки начин за то што ми се тамо може десити. Горе се излази кроз узану цев с мердевинама које су у ко зна каквом стању. Један од њих је био и слике ми показивао, чисто да видим шта пропуштам и да то није ништа посебно. Овде изгледа лепо дочекују возољубитеље. Не праве проблеме ако случајно усликаш станицу, станичну биртију или понешто од возова. Навикли су на нас, срео сам истог дана још једног љубитеља железнице чији је ово иначе домаћи терен за изрдау фотографија.

Град је мали, све је близу, лако и брзо се све може видети. Ту на брду је стадион Фк Железничар, а код железничке станице, за нешто старије ту је Шк Железничар. На брду су све на једном месту, обданиште, основна и средња школа, дом здравља и киоск са јефтиним пљескавицама. Успут се наилази на објекат чији заједнички тоалет деле чланови локалног СПС са члановима локалног Равногорског Покрета. На моменте се чини да је време стало. Постоји локал, практично гаража у којој лик као некад давно, држи телевизор и сони плејистејшн, који изнајмљује клинцима на сат. Али и поред свега град ипак иде напред. Баш тога дана када сам био ( јуче ) свечано је отворена кинеска робна кућа, уз живу музику и поклоне за сваког купца. Испред врата је свирао бенд састављен од момка са клавијатуром и девојке са сисама. Пошто данас и познати бендови свирају на оваквим манифестацијама, извињавам се, незнам нити сам питао за име бенда или певачице. На градском тргу постоји постоље за споменик. Ту негде поред је и зарђала парна локомотива. Могу да вам кажем да сам виђао и лепше парњаче по градовима који по парњачама баш и нису нарочито познати.




За крај, док чекам воз који ће закаснити, посетио сам и веома интереснатну станичну биртију уређену у старовремском духу с краја осамдесетих. Столови за билијар око којих обиграва група адолесцената, расклимани столови са ретким пијанцима, башта са малом мачком, саксијама и погледом на пругу. Вреди доћи у овај лајковац макар и на партију билијара уз Ваљевско пиво, специјалитет овог краја.  

 




среда, 13. јун 2018.

Купиново - Дани Змајева

Мали излет ван града. Место ни по чему познато али релативно интересантно. Уствари овде је до недавно живео неки дебели гмаз који се после одселио у једну од оних кућа где спава по њих 30 у соби и где их по цео дан снимају камерама како се расправљају око тога ко је међу њима највеће говно од човека. Овај бедни куриозитет учинио је да село Купиново изађе на зао глас. Иначе, место би било сасвим обично.

 

У сваком случају лепо је имати другаре. Један је долазио на некакав витешки фестивал у Купинову а други је радио у Ласти, јавном предузећу за превоз путника у приградском, међуградском и међународном саобраћају. Са овим првим сам ишао да се нађем, а овај други ми је у сред дана или у сред ноћи кад год да ка позовем, спреман да истресе комплетан ред вожње за било које село у широј околини Београда. Још ме пита, а шта ћеш тамо ? Шта ћу кад сам географ по струци па морам и тамо. Сео сам тако у Ласту за тамо и одвезао се. Шофер је био задовољан својим животом као и избором музике с радија. Певушио је уз музику док се бус није напунио, после му било глупо ваљда. Одвезао је бус прво у Земун па тек онда кренуо пут Купинова. Свратио је у Шимановце, Деч и Ашању. Пренео сам му поздраве од диспечара, питао реда ради кад има назад и изашао у Купинову.

 

Испоставило се, лепо је ово место. За разлику од осталих Сремачких насеља Купиново има шума, бара, мочвара, ритова и културно историских споменика. Овде се налазе остаци тврђаве Купиник коју су користили Српски витезови онога доба. Од тврђаве су остали само темељи, тако да заправо нема тврђаве у правом смислу те речи. Права лепота овог места крије се у беспућима Обедске Баре покрај које се место налази. Мој човек је већ стигао, довезао се организованим превотом из Сремске Митровице. Кренуо је ка тврђави а ја за њим. Зашао сам у пријатну хладовину шумарка, уживао у погледу прилично брзи речни ток с обзиром да нагиб терена и није неки. Поред уобичајне каљуге која прати реку, био је ту и мостић који прелази реку. Открио сам само природу. Није било ни човека кога сам тражио а ни тврђаве. Пронашли смо се близу импровизоване ковачнице, где се мој човек појавио у средњевековној одори некаквог луконоше са капуљачом. Природни материјали, кожа, сукно, брада, мобилни телефон и пласточна чаша са занатским пивом у руци. У понуди фестивала није било баш много тога, тако да сам више остао због социјализације него због самих дешавања. Било је и других забавних особа. Главна занимација требали би бити људи у средњовековним оклопима који се туку на ливади као и буре са пивом из кућне радиности. Споредни садржаји били би ковач који кује мач за председника Републике Српске, Милорада Додика и ако нико не зна шта ће њему један такав предмет. Бесплатан пасуљ, одушевио је многе, а бесплатна вода у пластичним флашама освежила је многе. Иначе вода из водовода овог насеља мириши на сумпор и нема баш пријатан укус. Зли језици кажу да није ни здрава. Све се дешавало на простору некаквог етно села, етно парка који ме није нарочито одушевио. Уопште мене тешко одушевљавају та Потемкинова етно села попут Станишића, Коштунића, Моравских конака и других. Ваљда је то осмишљено за ове младе што им баба живи на Карабурми. Леп детаљ би била једна дрвена платформа од 5-6 метара у висину са које се пружа пристојан поглед на околну равницу и зеленило. Оно најбоље и овога пута се налазило се одмах ту иза угла. Црква Св. Луке. Црква чува мошти Свете Мајке Ангелине, које миришу као ретко које друге.

 

У повратку сам обратио пажњу и на остатак села. Класично ушорено, војвођанско, са спомеником палим борцима за комунизам у центру. Пар бедно опремљених продавница, једна запуштена пошта и један ултра модерни кафић за ове младе да имају где да изађу и седе. Интересантна може бити једна монтажно, демонтажна биртија у близини поште која колико ми се чини није радила у то доба. Како то бива у оваквим местима, дуго сам чекао бус и скоро исто толико дуго се возио кући.

                                     

понедељак, 11. јун 2018.

Тасос

Тасос је туристичка дестинација за Србе, припаднике више средње класе. Дакле за оне Србе којима је гадно да се са другим Србима налазе на истом метру квадратном неке од пренасељених плажа неких других дестинација за Србе. Ако су Паралија, Аспровалта и Прстенови сељана за вас, ето има и Тасос. Ако је и Тасос сељана за вас, шта да вам кажем, посетите Атос.

Тасос је једно од острва у северној Грчкој. Одмах ту источно од града Кавале. Уосталом ту је негде Мирко Алвировић па нек вам он објашњава те детаље како стићи колима до тамо. Ако одете овако као ја, без превозних средстава, мртав сте човек. Бићете осуђени на острвски јавни превоз. У којем год од насеља на Тасосу да сте смештени, истражићете га за дан или два након чега ћете пожелети да се макнете одатле. Само острво је неке средње величине, што би значило 70 километара кружног пута око острва, па и неку одређену количину нетакнуте природе унутар њега.     Пошто храна, пиће, туристи и бензин не могу да дођу путем интернета свако острво на свету па и Тасос представља један мали изоловани систем. На острво се не може доћи бесплатно, тако да ћете бити заштићени од викенд излетника и колико толико од парадајиз туриста. Као и од крадљиваца аутомобила јер се ауто не може одвести преко мора тек тако. Са друге стране, шта год будете купили, платићете транспорт те робе преко мора. Острво је право мало СТР царство у коме нема баш много великих супермаркета који могу на неки начин амортизовати трошкове допремања робе.
   

Острвљани брину о заштити животне средине. Острво је мали и релативно изоловани екосистем у коме се и најмања промена може осетити на целом острву.  Острвљани немогу тек тако да се одселе када им се околиш претвори у депонију. Животни простор је ограничен па се ипак води рачуна о њему. Овде нема буке, гунгуле, гласне музике, момака који дивљају на скутерима и других летњих забава и уживанција. Једина ствар која ће вас истерати из памети јесте саобраћајна гужва на уским улицама, као и гомила прдаваца и зујки којима се Грци возикају около када раздаљина коју треба препешачити пређе 100 метара. Ту има свга од МедМексова преко Томоса до Јамахе и Квадова. Море је готово свуда чисто па чак и на градској плажи покрај луке с трајектима. С једне стране Грци су чисти а са друге умеју бити изутетно прљави. Оно што се чисти, чисти се, али оно што се не чисти може изгледати као права мала депонија. Периферне улице и забачени делови насеља изгледају као да сте негде на блиском истоку а не у земљи атичке културе. Немојте да вас изненади захтев да клозетски папир након употребе одлажете у канту за смеће уместо у шољу.
          
Што се плаћања тиче немојте никада заборавити да је у овој земљи просечна плата близу 1000 евра. С тим у вези очекујте да ће се и домаћини понашати према вама као да је и ваша плата минимум толика. Ако не желите да вам упропасте одмор, макар се претварајте да зарађујете баш толико. Неке од најбруталнијих ситуација дешавају се у кафићима на плажама, где ће вам криглу точеног домаћег пива продавати за 4 евра. Подсећам вас да сте за исте паре овде код нас могли да добијете скоро пола гајбе у продавници. Воће, које би на медитерану требало да расте на дрвећу, овде достиже цену коју у нашој лепој Србији има месо. Брзи оброг типа гироса коштаће вас најмање 300 динара. Дуван се не испати пушити јер је два пута скупљи. Губитак паклице цигара негде на плажи може да вам поквари дан. Како  у продавници не постоји ни један производ који кошта мање од једног евра, тако у ресторане нешто нисам ни залазио. Нек прича ко шта хоће, није јефтиније од Црне Горе. Најјефтинија забава била би вожња мотора. Изнајмљивање неког мањег на један дан коштаће вас свега 10 евра. Постоји и неко јефтино вино које кошта колико и иста количина пива па и то може бити добар избор. Маслиново уље би требало бити јефтино, наравно ако га купујете на велико и имате аутомибил да то понесете са собом након летовања. Једном приликом се у пртљажнику туристичког буса изврнула кантица тако да је уље отишло у мотор па се аутобус запалио. Од тада више не дозвољавају транспорт опасних материја. Док смо још код продавнице. Поједине СТР ће вас подсетити на деведесете. Ретко која има ласер за бар код па Грци лепе некакве самолепљиве папириће са ценама на робу. Радња уме остати полупразна пошто се роба не износи из магацина свакога дана. Уме у радњама и да буде прљаво, уме и да заудара. Старог доброг цугања испред драгстора овде једноставно нема. Грци једноставно нису такви.
Шта даље да вам кажем. Вруће је као у казану. Температуре регуларно прелазе 40. Клима уређаји раде на све стране и на сваком могућем месту. Посебно ме је одушевио превоз. Аутобуси су им као фрижидери. Називе места не покушавајте да запамтите, није могуће. Можда ћете упамтити плажу Тарзанас јер се зове тако како се зове. Све друго је јако слично једно другом. Добар део свих места у Грчкој се зове Потамија, Панагија или Агиос _________ ( име светитеља ). Имало би смисла да одседнете у месту Тасос, јер је највеће на острву а могли би сте навратити неки пут и до Златне Плаже јер је и то насеље већих димензија. Одлазак у Кавалу може бити лепа авантура ако идете сами локалним аутобусим. То је уједно и најдаља тачка до које има смисла отићи за један дан.
 

Ово је било једно од мојих мање занимљивих путовања. Лежање у песку и десет дана у истом месту за мене су једноставно превише. Има ту ситница као што су одлазак на некакав назови бувљак где се продаје све што има и у продавници или одлазак на мермерну плажу која је бела и изазаива ефекат снежног слепила.




понедељак, 04. јун 2018.

Равна Земља

         Нисам противник теорија завере. Чак имам и неколико својих омиљених у дубоко и искрено верујем. Да ли би сте ми поверовали ако бих вам рекао да постоји група људи која жели да влада целим светом ? Зашто да не ? То су многи од људи већ покушали. Мало је познато да је Велика Британија у једном тренутку заузимала толики део света да на њеној територији сунце није залазило. Па чак и данас она се није одрекла појединих стратешки важних острва у другим деловима света, далеко од својих првобитних територија. Други пример је свима познати Немачки Трећи Рајх за чијег вођу кажу да је и он желео да загосподари целим светом и ако није изашао много изван оквира Европског континента. Тако да је сасвим могуће да неко и данас покушава да учини исто, само сада путем господарења над токовима новца и информација. Да ли би сте ми поверовали ако бих вам рекао да постоји група људи која би желела да контролише број припадника светске популације? Зашто да не. За овакве мере на неки начин се залагао и Платон. Он је био један од првих који су схватили да град или држава не може имати неограничени број становника, већ да постоји неки оптималан број. Касније је о томе говорио и Роберт Малтус, добронамерно упозоравајући људе да не рађају више деце него што могу да прехране. Нешто касније са теориског нивоа, прешло се и на практично деловање. Кина је једноставно забранила својим грађанима да имају више од једног детета. Уосталом коме је у интересу да милијарде људи, дишу ваздух, пију воду, прождиру храну, троше струју на расхлађивање пива, веозе се аутима 500 метара до продавнице, да се туширају два пута на дан, да секу шуме како би на њима штампали дневне новине. Доста је и једна милијарда на цео свет. И то не било каква милијарда већ, милијарда која ће бити део система. Коме требају црнци који по цео дан само једу банане, живе у дрвеним кућицама и не учествују у свакодневној размени рада у замену за холивудске филмове и канту кокица. Они који не зарађују новац а једу банане и пију воду нису потребни ни капитализму ни комунизму, као ни било ком другом поретку на свету, без обзира на његову идеолошку основу. Што даље имплицира стављање емулгатора и конзерванаса у храну, промоцију опијата, нездравих начина живљења, абортуса, хомосексуалности, присилну медикацију и друге мере савремене светске популационе политике.
         Пошто сам вас надам се убедио да нисам од оних који верују у све што им се саопштава путем медија и образовног система, сада вам могу рећи да је Земља округлог облика. Зашто би се уопште и мислило да је ситуација другачија? Због чега би нас било ко обмањивао да то није тако и какву би корист имао од тога. Почињемо од краја јер је ту и почетак. Овога пута се нећемо бавити конкретним доказима земљине округлости већ позадином тих и таквих тврдњи у којима се наводи да је земља равна. Нећемо се бавити доказима округлости јер је мени као магистру Географских наука испод сваког људског достојанства, да се таквим доказивањем бавим. Мишљења сам да свако ко се упусти у било какву јавну расправу са љубитељима Библије и других не научних списа, руши свој лични углед као и углед науке којом се бави. 
         Дакле какве би кориси имали владари из сенке од скривања таквих информација? Никаквих. Ако већ верујете у њихово постојање и њихове способности, будите сигурни да они могу управљати земљом каквог год да је она облика. Уосталом шта би се променило у свету какав познајемо када би смо га од сутра сматрали равним? Ниеби се променило ништа, он би и даље био округао. Да ли би равноземљаши, када би им се признало, заиста отишли и прешли преко линије антарктичког круга?
         Док смо још код теорија завере, неби смо смели да заборавимо Ватикан и његов значај за конспирологију као науку. Ова верска организација је убијала људе који су тврдили да је земља округла и да се земља врти. Велики број географа је попут првих Христових мученика, положио живот на олтару научне истине. Док су пре њих славни философи античког доба, без проблема и било чије забране доказивали земљину округлост, мерили њен обим или посматрали њена кретања кроз васиону. Потребно би дакле било испитати због чега су припадници Ватикана ( Католичке цркве ) убијали ове људе? Као и повезаност '' равноземљаша '' са Ватиканом као једним од озбиљних заговорника идеје о равној земљи.
         Одакле потичу идеје о равној земљи? Наравно из Библије, али и из других митова и легенди насталих у време оно. Када говоримо о Библији, ове индиције долазе из Старог завета. Да би ова али и било каква друга научна расправа имала неког смисла, мора се утврдити истинитост и тачност података који се у расправи користе. Како се у случају Старог завета ови подаци нису добили емпириским проверама већ речију Божијом, '' равноземљаши '' би морали пре свега да докажу постојање аутора Старог завета, односно Бога. Без доказа о постојању аутора па макар он био и сам Бог ми не можемо тврдити да је он уопште изрекао или написао било шта из књиге која му се ставља на терет. Како још увек нема доказа о његовом постојању, тако се не може ни дискутовати са онима који се позивају на непостојећи извор података. Са друге стране, поставља се питање о каквој се књизи уопште ради? Свака књига па и Стари завет има неку своју сврху због које је написана као и неку циљну групу којој је прилагођена а ту су још и историске околности у којима је настала. Оно што је за Стари завет као извор инспирације ове врсте важно јесте то да он није настао у комаду већ је састављан око хиљаду година од различитих списа и делова. Тако да не представља неку компактну целину већ зборник радова различитог порекла. Његова сврха била је да укратко објасни историју Јевреја и њихов поглед на свет. Укључујући ту и причу о томе како је све постало. Намењен је употреби у шроким народним масама што укључује и особе слабијег образовања или ниске интелигенције. Тако да су многе ствари па и сам постанак веома упрошћене, како би их и прост свет могао схватати. Ето таквих људи има и данас. Они Стари и Нови завет доживљавају као некакав User Manual попут оног од машине за веш, и мишљења су да се може примењивати и на оно што излази изван оквира теолошког. Данас, осим Ватикана постоји и читав низ других верских организација које самостално и по својој вољи тумаче Стари и Нови завет. Из редова ових организација данас нам и долази највећи број људи који је спреман да високи водостај на реци Јордану сматра потопом светских размера или да су људи и диносаоруси живели у истом историском раздобљу све до пре 500 година. Да се ради о квазинауци говоре и чињенице да као доказ заједничког суживота нас и диносауроуса ови људи узимају постојање змајоликих и аждајоликих бића у бајкама и народним легендама.
         Са теолошке стране, мада то није предмет расправе, неки делови Библије се могу узети као веома употребљиви и корисни за духовни живот човека. Ако сте православни верник, вероватно ће вас занимати садржај Новога Завета у коме су дата нека основна упутства за спасење душе и улазак у живот вечни. Било како било, ова упутства се свакако не тичу постанка света, тако да облик земље ни на који начин не утиче на спасење ваше душе ма у какав облик земље веровали. Ствар је иста и по свим осталим питањима којих се дотичу и остале групе креациониста осим '' равноземљаша ''. Дакле нећете се спасити црног пакла тврдећи около да је земља равна, већ љубећи Господа Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и волећи друге као самога себе. 
         Можда би након свега било интересантно посматрати неко време профил личности које заговарају овакву теорију. По правилу ове особе немају високо образовање или су га стекле на местима која немају никакав кредибилитет у широј и стручној јавности. Ту су и они који и поред регуларних и признатих диплома желе још и пажњу медија те су склони да не критички прихватају алтернативне теорије као апсолутне научне истине. Ту су још и мисионари различитих верских секти који одржавају своје проповеди са циљем прикупљања материјалних средстава за себе и своје верске организације. За њима на светлост дана, из својих пацовских јазбина долази прост и неук свет, жељан некакве побуне против постојећег и жељан да се издигне изнад својих могућности тако што ће ниподаштавати сваки признати постојећи ауторитет.
Живимо у смутним временима, без истинских ауторитета и јасно дефинисаног система вредности. Ово нису времена прослављених Српских Географа, Јована Цвијића и небеског механичара Милутина Миланковића већ је ово време свеопште релативизације морала, институција, система вредности па чак и релативизације научних истина. 

уторак, 29. мај 2018.

Врбас Кула и Света Тројица


      Рано пролеће и први топли дани, измамили су једам мали број људи на железничке пруге. Док је већи број њих остао тог јутра у својим становима.
         Кренуо ка манастиру Свете Троице у Кули. Наравно, успут се могло наићи на доста тога. Насеља Врбас и Кула, њихове железничке станице, цркве, паркови, драгстори и још по нешто што налети. До тамо се може доћи возом, па сам искористио прилику и возио се. Изабрао сам полазак међународног брзог за Беч који напушта Београдску главну железничку станицу око 7 и 30. У понуди се нашло неколико вагона мађарског железничког предузећа. Мог најдражег вагона са кафанским ентеријером, овога пута није било. Изабрао сам вагон са купејима, сео у један од њих и ишчекивао шта ћу добити од сапутника. У међувремену, свеже ремонтована и офарбана 441-701-1 је почела да вуче свој воз према Војводини. Сапутника није било. Нико ми није ушао у купе све до мог силаска у Врбасу. Обично се надаш да ће ући неко нормалан, гледаш особе које пролазе низ ходник вагона и у 80% случајева молиш Господа да тај што пролази не уђе код тебе. Сама вожња је била релативно незанимљива пошто сам деоницу пруге од Београда до Новог Сада знао напамет и одавно видео све што се има видети и био на свим железничким станицама барем по једанпут ако не и више. После Новог Сада, и да сам пролазио и да нисам, небих ништа ни имао видети. Пеизаж је депресиван чак и у летњим условима.
        Железничка станица у Врбасу је велика и пространа. Станична биртија је веома симпатична, смештена је у старом вагону одавно скинутом са оближње пруге. До центра има подоста, ред вожње је био више него одвратан па сам морао до центра али и до аутобуске. Врбас ипак не нуди целодневну забаву али вреди посетити место. Прво на шта сам налетео био је социјал реалистички блог зграда са мноштвом Звездиних графита на себи. Делије из овог краја темељно су обрадили фасаде и унели мало духа и живости у сивило свог кварта. Атмосфера сасвим пристојна, клинци ударају лопту свим својим екстремитетима, старији становници вуку кесе са намирницама, понегде се осећа мирис кухиње. Наилазим на две цркве, постављених једне поред друге. Која ли је наша а која њихова. Једна се распада, па личи на нашу али видим да се распада и ова друга. Постоји и табла која вас упозорава да фасада отпада и да не прилазите објектима. Од локалног пензионера сазнајем да се ради о црквама које су до пре рата користили чланови и сипматизери двеју протестантских деноминација иначе припадници напаћеног и многострадалног Немачког народа који је после доласка комуниста био протеран са својих вековних огњишта, расељен или поубијан у многим знаним и незнаним стратиштима широм Војводине. Ни до данас нико није обновио њихове храмове, који ако ништа друго представљају макар некакво културно добро а по свему судећи и најстарије објекте у овом граду. Девастација црквених објеката остаће нешто по чему ћу упамтити Врбас. Није битно колико је поједина црква стара, Врбас ће се побринути да се она почне распадати. Недалеко одавде налази се и објекат Српске Православне Цркве, епархије Бачке. Црква која датира из двадесет и првог века, никада није поштено завршена и ако бетонски костур и добар део зидова већ постоје. Црква која никада није ни била стављена у функцију сада је ограђена захрђалом арматуром и препуштена атмосферским приликама централне Бачке. Добро да не испадне да је ово неки град греха и неверника, ни остали објекти нису у најбољем стању. Распада се ту поред и једна стамбена зграда са које такође за почетак отпада фасада. Добро се држи мала болница на крају града, аутобуска је релативно нова, а ни травњак фудбалског терена није лош. Остало је класика, пљескавице толико јефтине да ти се не исплати кући да их правиш, кладионице, апотеке и пекаре на сваком кораку. Седиште владајуће странке у центру са вођином сликом у надприродној влеличини. Дом здравља делује пристојно, школе такође.

             
            
        Напуштам овај град и одлазим у следећи, удаљен свега десетак километара северозападно. И ако бих могао да одпешачим до тамо, то не чиним због самоубилачког равничарског пеизажа који би пратио путовање. Бус ме је одвезао за мале паре. Кула је прилично леп градић али не тако живахан као Врбас. Становништво делује некако успавано, као после доброг ручка. Градом тумарају беспослени тинеиџери који се премештају са клупе на клупу. Осим неколико терена за ударање лопте, град заиста не нуди никакав други садржај. За промену овде постоји некакав рељеф и то у самом центру града. Бачка лесна зараван идеално је место за кућу с погледом. Мора сам и сам да се попнем како бих уживао у панорами града. Тамо са друге стране када се пређе канал за наводњавање налази се резиденцијални део града са кућама испред којих су канал за уканаљивање пијанаца и клупица испред сваке куће на којој становници изађу увече да седе на шору испред куће. Вероватно је циљ овог седења видети ко пролази шором, али како и сви остали седе испред својих кућа, то се углавном не дешава. У овом делу града, опет далеко од центра је железничка станица. Близу пруге је и манастир Свете Троице. Он сам није велике старости, па ни велике лепоте. Ово је класичан војвођански салаш са Храмом Божијим, смештеним у једној од просторија салаша. Дакле није као са разгледнице. Његов значај за Православне вернике лежи у томе што овдашње монаштво, чува догмате и каноне Православне вере у изворном и неизмењеном облику. Овај скромни манастир успешно одолева културној, верској и етничкој глобализацији која је захватила мултикултуралну Панонску низију. Док се све друге верске организације на овом терену почињу сједињавати и прожимати кроз сарадњу у светском савезу црква, овај манастир и даље негује свој идентитет утемељен и дефинисан још у времену Светога Саве. Док шаренило Војводине постаје сивило, док се све боје у једну стапају ово место представља једну засебну културну и религиску оазу Православља и Српског културног идентитета у овим смутним временима. Отац Никодим ме је дочекао са дозом обазривости, пошто овде посетиоци не долазе насумично и нема их баш сваког дана као у другим великим манастирима у којима више нико и не обраћа пажњу на миријане који се смуцају около. После упознавања и утврђивања сврхе доласка, Отац је покушао да ме нахрани и напоји како ред заповеда али без већег успеха, пошто је пљескавица са Врбашке аутобуске још увек деловала. Шта год та кажем о човеку звучало би патетично и могло би '' заличити '' на одломак из романа Биљане Хабјановић Ђуровић, тако да ћу своје духовне доживљаје сачувати овом приликом за себе самога.  

        Повратак је обављен возом. Друштвене мреже железнице Србије су ми донеле пун воз, 711 беше руски, претежно младих који студирају, раде или дангубе у Новом Саду. Враћају се после ускршњих празника, с торбама пуним чисте одеће, домаће хране за 7 дана, непрочитаних скрипти и неотворених уџбеника. Седим на поду док сви остали стоје или седе на за то предвиђеним местима. Мене је живот научио да чувам кичму а не панталоне.
         Остало је још рутинско преседање у Новом Саду као и мање више досадна вожња до Београда.     
              

              

недеља, 19. април 2015.

Печуј

Негде у Југозападној мађарској налази се град Печуј. Предпостављам да га никада небих ни посетио да ми се није указала јединствена прилика да то учиним заједно са члановима свог колектива. Група од 60 и више нас отишла је на ово необично и јефтино путовање средином марта 2015. године. Свако из својих побуда и разлога. Неко да убије време, неко да види нешто ново и егзотично, неко да побегне од свакодневне монотоније а неко да набави сирева, кобасица и вајкрема...

Освануло је мрачно и облачно јутро. Кренули смо на како ће се испоставити бесконачно дугачак пут. Возили смо се преко Новог Сада, Врбаса, Куле, Сомбора, Баје и тако даље до Печуја. Кренули смо са идејом да је Печуј неко погранично место и да ћемо, мање више, чим пређемо границу, стићи на одредиште. Испоставило се да ћемо у аутобусу провести 6-7 сати по правцу. Како никада нисам пролазио овим крајевима, гледање кроз прозор било је прилично занимљиво... Врбас, Кула и Црвенка уопште не личе на друга насеља северне Србије. Нема ушорених кућа, великих лимених капија нити оног канала што пролази дуж целе улице. Прилично анархично уређена места. Понека фабрика, пар кућа ту, пар кућа тамо, терен за кошарку, биртија и неколико продавница. Између њих нешто мало дрвећа и земљаних површина неодређене намене. Види се стрми лесни одсек Бачког лесног платоа. Кроз супротне прозоре аутобуса види се бескрајна равница као и свугде што се виђа у овим крајевима. Пролазимо кроз Сомбор. Ни он није онакав каквим сам га замишљао. Изгледа као и ова села кроз која смо прошли с том разликом што има блокове стамбених зграда ту и тамо.
После границе наилазимо на таласаст терен уместо равнице. По други пут прелазимо Дунав, пролазимо кроз неколико лепих и добро уређених тунела. Свратили смо у Бају како би смо обишли неки оскудни супермаркет, тоалет и мењачницу...

На крају свега што смо прошли, излазимо у центру Печуја. Град је исувише велики за наших 5 сати које имамо на располагању. Народ се протеже и полако почиње да се одлази на разне стране света. Једни остају са водичем, други нестају у мрежи градских улица а трећи одлазе директно у тржни центар без много размишљања шта би са собом и где. Почињем да истражујем чега има у близини. Наишао сам ни мање ни више него на џамију смештеном у аустроугарски амбијент. У понуди су још и синагога као и десетак катедрала већих или мањих димензија размештених по центру и околини. Од православних објеката постоје остаци једне цркве из времена пре великог раскола. Бројни подземни канали у којима сам се нашао испуњени су влажним ваздухом а сасвим могуће и угљенмоноксидом. Услед недостатка кисеоника и болова у глави журим да напустим овај необичан музеј. У близини се налзи неки паб, пивница или бар са подрумском атмосфером и још већим степеном влаге у ваздуху. Не остајем унутра. Одлазим даље. Мађарски пролазници журе својим послом и живе своје животе колико је то могуће. Локално становништво својим постпупцима често ме подсећа да и ја тамо негде имам свој живот и улице којима пролазим. Проналазим железничку станицу и одмарам тамо неко време. Уживам у релативно густом железничком саобраћају за један мали град на граници високоцентрализоване Мађарске државе. Сећам се Београда и наше главне станице на којој у ово доба дана вероватно нема никог живог. Овде је управо отишао воз за Будимпешту сасзављен од готово 10 вагона. Неко ће за два сата бити у Будимпешти док ћу ја наредна два сата пошто више незнам шта бих друго провести у бесциљном лутању тржним центром где покушавам да купим било шта чиме бих се хвалио по Србији како сам га јефтино набавио. Немам никакав план па сам узео УВ филтер за фотоапарат и јели, наравно, сир. Исти онај сир по који Мађари долазе на Бувљак у Суботицу. Предходно је потребно да неко колима оде у Сегрдин, тамо узме сир, на граници у повратку узме повраћај Мађарског ПДВ-а и онда га као јефтинијег него што је био купљен продаја уз неку малу провизију.

Враћамо се назад. У аутобусу је полумрак. Неко покушава а неко спава. Возач и водич су пустили страни филм али не и звук. Ваљда то тако треба да буде. Они су ти пустили па ти гледај ако хоћеш. Женски свет препричава доживљаје. Неке од њих су веселе а неке жале за пропуштеним приликама за куповуну неког одевног предмета. У понедељак сам имао осећај да није било викенда, јер сам са колегама за један дан провео скоро исто времена колико проведем на послу за читаву недељу. ( у аутобусу 14 сати а на послу 20 сати недељно ) Гледам  кроз прозор у црни мрак. Очекујем да видим још по нешто ако је могуће... Опет пролазимо кроз сомбор. Субота је увече али нико није у граду. Пола девет је, никога нема на улицама, а ретко ко је у становима. Тек по негде гори сијалица од 50 вати. Негде само плавичаст одблесак од телевизора... У неком успутном мотелу, вода није за пиће али зато има да се купи. Даљих утисака није било.       



Неколико кадрова оданде...