Вогањ

Отишао сам у Вогањ. Ја сам знао где сам кренуо али кондуктер на возу 2224 није био сасвим сигуран па је питао да провери да ли ја заиста намеравам да сиђем на железничкој станици Вогањ. И сишао сам. Ваљда ту нико није сишао годинама па је човеку било необично. Дакле сишао сам и закорачио у црвоточину у којој су простор и време постали релативни. У паралелном универзуму ја се налазим у Мађарској. На станици Вогањ, све ознаке су на Мађарском, ред вожње је на мађарском и урамљен је у чекаони. На њему знак Мађарских железница. Нема никаквих двојезичних натписа, нити било чега што би подсећало да сам макар у А.П. Војводини а камоли у Србији. Ово није нешто што би неко окачио тек онако, ово је неко узео алат и систематски све натписе окачио на Мађарском. Станица је лепа, има хладовине и веома је чиста и уредна и ако нема станичног особља. Из ове Мађарске црвоточине, дошао је да ме одведе мештанин Вогња. К.Б. Ја почињем да ходам, он вози бицикло и тако пешачимо сремском равницом неких 2км све до уласка у село...

Вогањ се налази око 5 км западно од Руме. Има око 2000 душа, с тим што њих још стотинак живи у Ерему, засеоку Вогња. Тако да ово село има и неку врсту викенд насеља. Село има и свој шумарак са животињама као и ловачко друштво које се брине о њиховом бројном стању. Село изгледа пристојно и лепо уређено. На центру се налази Вогањска кривина у којој људи обично уместо да скрену, једноставно наставе право. Тајна ове кривине је у томе што она није много крива па је људи обично не схватају озбиљно. У центру се налази једна оскудно снадбевена продавница са једном бедном клупицом за одмор и рекреацију. Има ту и других неизоставних објеката као што су здравствена станица, месна заједница, основна школа и Православна црква. Ту би се негде могла и завршити прича о Вогњу. Заправо она се могла завршити много раније, за времена Независне Државе Хрватске којој је некада припадао Вогањ. Причу о Вогњу наставио је један Немац, кога данас знамо само по надимку Рик и по добрим делима која је чинио за народ овога краја. Он је као нека врста управника овога краја подигао прве силосе и прве објекте прерађивачке индустрије. Бранио је животе својих сељака а често је говорио да су му они потребнији живи него мртви. Да се добро добрим враћа показала је и промисао свемогућег Господа који је овоме човеку добрим вратио када је и он сам био у невољи. Рикова жена је исцељење од болести вида доживела баш у Вогњу, на извору воде Свете Петке који је ту тада извирао. На овоме месту Немац Рик подигао је православни Храм посвећен управо Светој петки. Храм у грађевинском смислу није толико велики као што су велика дела његовог ктитора али је зато верујемо једини Православни Храм подигнут унутар окупационе зоне Независне Државе Хрватске. Па је као такав једнако велики и значајан као и многи други од њега већи а подигнути у миру и слободи. На спољашњем зиду налази се једна по изгледу необична икона која донекле одступа од наших стандардних православних какве смо навикли да виђамо у нашим храмовома. У међувермену, рат се завршио, Рик је отишао са својом војском и негде током повлачења био убијен. Остао је Вогањ али се данас ретко ко сећа и памти Рика. Причу смо сачували од заборава колико смо могли. Мој домаћин ми је испричао а ја вам је преносим. Могу вам пренети ово мало података али емоције и љубав мога домаћина дог ми прича историју села тешко је пренети.

На крају сам након једног класичног сремачког ручка завршио у локалном аутобусу за Руму, где намеравам да ухватим воз за Београд.

 Железничка станица Вогањ. Некада је махом служила за теретни саобраћај па се зато налази мало изван села. На одприлике 2км лаганог хода. 

 

Мала капела и извор чудотворне воде Св Петке. 

Вогањ - улаз у село и слика сеоског средишта и окупљалишта

Ораовица код Каблара

Изнад села Тучково у Овчарскокабларској клисури налази се врх Ораовица висок око 856 m. Један је од мање познатих и ређе пењаних врхова овога краја. За разлику од суседног каблара планина је знатно питомија и приступачнија. Скоро до самог врха могуће је изаћи Ладом Њивом или каквим другим теренским возилом типа Рено 4, Голф 2...

        Село Тучково налази се на око сат хода од Овчар Бање. Пратите магистралу ка Пожеги, слободно прођите поред кафане Мерак без заустављања и станите тек код следеће која је са десне стране пута ако идете из правца Чачка. Она је од мерака пуно лепша и није намењена камионџијама и аутопревозницима већ авантуристима и локалцима. Овде се можете освежити пре поласка на успон. Пут одавде до пред врх је макадамски / земљани и лагано се успиње дуж речне долине све до превоја у селу Врнчани одакле се враћате лагано уназад ка врху. Сам врх се налази у шуми и не пружа онај лепи поглед на околину, зато га ваљда ретко ко и пење. Али ипак, на путу до врха и са врха има сасвим лепих видиковаца. Када пожелите да сиђете одозго, имате два начина, може истим путем назад, а може и низастрану доста стрмијим путем, који ће вас опет вратити доле на магистралу. Леп врх за стицање кондиције, рекреацију и безбедно уживање у природи. Интересантно је да се овде не примећује смена вегетације са порастом надморске висине. На нешто нижој Равној Гори северно одавде, пеизаж изгледа знатно другачије, са више четинара па и ливада са ниском травом.

По силаску одавде ако вам остане времена, може се отићи у Овчар Бању коју ја много волим и радо јој се враћам. Јер вам Овчар Бања осим предивних пеисажа пружа све што вам живот пружа. Од фенси '' спа центра '' до угођаја испред драгстора. Од духовног мира манастира, па до адреналинских доживљаја на ферати у стенама Каблара.

Видео путопис са више слика и још додатних информација можете пронаћи у наставку...