Вогањ

Отишао сам у Вогањ. Ја сам знао где сам кренуо али кондуктер на возу 2224 није био сасвим сигуран па је питао да провери да ли ја заиста намеравам да сиђем на железничкој станици Вогањ. И сишао сам. Ваљда ту нико није сишао годинама па је човеку било необично. Дакле сишао сам и закорачио у црвоточину у којој су простор и време постали релативни. У паралелном универзуму ја се налазим у Мађарској. На станици Вогањ, све ознаке су на Мађарском, ред вожње је на мађарском и урамљен је у чекаони. На њему знак Мађарских железница. Нема никаквих двојезичних натписа, нити било чега што би подсећало да сам макар у А.П. Војводини а камоли у Србији. Ово није нешто што би неко окачио тек онако, ово је неко узео алат и систематски све натписе окачио на Мађарском. Станица је лепа, има хладовине и веома је чиста и уредна и ако нема станичног особља. Из ове Мађарске црвоточине, дошао је да ме одведе мештанин Вогња. К.Б. Ја почињем да ходам, он вози бицикло и тако пешачимо сремском равницом неких 2км све до уласка у село...

Вогањ се налази око 5 км западно од Руме. Има око 2000 душа, с тим што њих још стотинак живи у Ерему, засеоку Вогња. Тако да ово село има и неку врсту викенд насеља. Село има и свој шумарак са животињама као и ловачко друштво које се брине о њиховом бројном стању. Село изгледа пристојно и лепо уређено. На центру се налази Вогањска кривина у којој људи обично уместо да скрену, једноставно наставе право. Тајна ове кривине је у томе што она није много крива па је људи обично не схватају озбиљно. У центру се налази једна оскудно снадбевена продавница са једном бедном клупицом за одмор и рекреацију. Има ту и других неизоставних објеката као што су здравствена станица, месна заједница, основна школа и Православна црква. Ту би се негде могла и завршити прича о Вогњу. Заправо она се могла завршити много раније, за времена Независне Државе Хрватске којој је некада припадао Вогањ. Причу о Вогњу наставио је један Немац, кога данас знамо само по надимку Рик и по добрим делима која је чинио за народ овога краја. Он је као нека врста управника овога краја подигао прве силосе и прве објекте прерађивачке индустрије. Бранио је животе својих сељака а често је говорио да су му они потребнији живи него мртви. Да се добро добрим враћа показала је и промисао свемогућег Господа који је овоме човеку добрим вратио када је и он сам био у невољи. Рикова жена је исцељење од болести вида доживела баш у Вогњу, на извору воде Свете Петке који је ту тада извирао. На овоме месту Немац Рик подигао је православни Храм посвећен управо Светој петки. Храм у грађевинском смислу није толико велики као што су велика дела његовог ктитора али је зато верујемо једини Православни Храм подигнут унутар окупационе зоне Независне Државе Хрватске. Па је као такав једнако велики и значајан као и многи други од њега већи а подигнути у миру и слободи. На спољашњем зиду налази се једна по изгледу необична икона која донекле одступа од наших стандардних православних какве смо навикли да виђамо у нашим храмовома. У међувермену, рат се завршио, Рик је отишао са својом војском и негде током повлачења био убијен. Остао је Вогањ али се данас ретко ко сећа и памти Рика. Причу смо сачували од заборава колико смо могли. Мој домаћин ми је испричао а ја вам је преносим. Могу вам пренети ово мало података али емоције и љубав мога домаћина дог ми прича историју села тешко је пренети.

На крају сам након једног класичног сремачког ручка завршио у локалном аутобусу за Руму, где намеравам да ухватим воз за Београд.